Ryana Adamsa možemo da posmatramo i kao neku vrstu Džonija Štulića. Od kada se pojavio na muzičkoj sceni kao solista, a to je bilo 2000. godine, zasipao nas je svojim, uglavnom vanserijskim, pesmama. Njega je vrlo teško definisati kao autora, a ako ste pazili na času, Šef je pre neku godinu dao opširan pregled njegove dotadašnje karijere zaključivši: “Nestrpljiv sam da čujem nove materijale Ryana Adamsa.”
Ono što je mogao da čuje na albumu koji je snimio posle objavljivanja priloga ne verujem da mu se svidelo.
Поучен искуством од прошле године, а осокољен неочекивано лепим временом за ово доба године… ма које неочекивано – ово би требало да је нормално. Дакле хладно скоро до равнодневнице, па онда нагло топлије. И кад се баба Марта ритне, да не добаци до мраза. И, да куцнем у дрво, делује да је тако испало.
Стога, чим се указало то неочекивано, правац башта, има да се ради. И, шлаг на торту (који иначе не волим, бар не тај вештак што мећу), пронашао сам да је ћерка оставила своју фото торбу и у њој Дугу Цев. Е, па то мора да се изведе на свеж ваздух.
Кајсије су туга дуга… сваке године цветају овако, и више тропа него опа. Или падне снег, или температура буде једноцифрена па пчеле изађу тек десети дан, или наиђе неки заостали мраз па спрљи заметке. Досад се од двадесетак дрвета набрало за можда исто толико тегли пекмеза, а оно једном што се пекла ракија, то је било од купљених кајсија. После није било ни да се купи, осим код неког дерикоже.
Између ове фотке и времена кад ово пишем прошле су две хладне ноћи са температуром близу нуле. Две кајсије у дворишту изгледају добро, ваљда ће тако и ове на башти. Још увек куцам у дрво и држим палчеве, ал’ то смета куцању, нећу никад завршити ово писаније…
Savremenici Georga Harrisona opisuju kao mirnog čoveka koga bi svako poželeo za prijatelja. Istovremeno, važio je za vrlo emotivnog i skromnog čoveka u trenucima kada je histerija za Beatlesima dobila mitske razmere. Eksperimentisanje sa halucinogenima su mu otvorila vrata percepcije i duhovno buđenje, što ga je povelo na put samopreispitivanja i interesovanja za hinduizam. Jednom prilikom je rekao kako je na tom putu mislio da mu “jogini sa Himalaja” trčkaraju po glavi.
Tokom svog “buđenja” Beatlesi su otišli u Indiju, a Harrison se vratio kao promenjen čovek.
Izraz “kult ličnosti” se koristi za nekritičko hvaljenje i isticanje osobe, a postao je popularan u politici od trenutka kada ga je Nikita Hruščov upotrebio kako bi se obračunalo sa nasleđem Josifa Visarionoviča Staljina. Često podseća na religiju jer je u društvu sve podređeno “velikom vođi”. No, ako ste mislili da je ovaj izraz izmišljotina Hrušćova, grdno se varate. Danas kod Srba popularni nemački sociolog/filozof/pravnik/politički ekonomista Max Weber je u svojim radovima definisao “harizmatičnog vlastodršca” koji svoj kult gradi na medijskoj manipulaciji i propagandi od strane države, posebno u totalitarnim režimima. Da ne zaboravim, izraz Personenkultus je upotrebio i drug Marx u pismu političkom aktivisti Wilhelmu Blosu
Danas je ovaj izraz pomalo izgubio svoju vrednost. Ako Kim Kardashian (bljak) ima 50 miliona pratilaca na Instagramu i Twitteru, možemo slobodno reči da se radi o svojevrsnom, modernom kultu ličnosti.
U seriji priloga o pesmama koje su postale slavne u tuđoj izvedbi, pa čak i učinile slavnijim druge izvođače, a ne one koji su pesmu napravili, danas se prisećamo jednog od najvećih hitova šezdesetih, a otkrivamo da estradne smicalice nisu stvar novog datuma.
Dakle, evo originala.
Hajde sad, neka podigne ruku svako ko je mislio da je ovo matična pesma grupa Creedence Clearwater Revival…. Ne, čekaj: biće lakše ako podigne ruku onaj jedan koji je znao da to nije njihova stvar.
Poslednjih desetak godina svedoci smo da već etablirani muzičari rado posežu za “klasičnim pesmama”. Verujem da nije u pitanju njihov ego trip već način da se iz naftalina izvuku mnoge od zaboravljenih pesama XX veka kako bi se približile mlađoj publici. Tako je, recimo, Rod Stewart izdao čak pet albuma na kojima peva standarde, a Bob Dylan se upustio u istraživanje Sinatrinog repertoara i, kako mi se čini, ne misli da se zaustavi.
Stewarta i mogu da razumem kao vrhunskog pevača, ali Dylana nikako – celi život sam se bavio njegovim pesmama, a ne pevanjem.
O ženama koje su zlostavljane na bilo koji način pisao sam u više navrata. Moj stav oko ovog pitanja je jasan – ne mogu da shvatim muškarce koji to rade, a ni žene koje zlostavljanje najčešće prikrivaju. One hrabrije pokušavaju da se izbore sa nasilnicima. Ako oni ne mogu fizički da ih zlostavljaju, koriste druge metode.
Ekonomsko nasilje je jedan od načina da se žrtvi zagorča život. No, ima i gorih stvari – žena koje su seksualno zlostavljane.
KGB je skrćenica koja se koristila za Komitet državne bezbednosti u bivšem SSSR-u, a odnosila se na sovjetske obaveštajne službe i tajnu policiju. Pandan u Americi im je CIA, kontraobaveštajne službe i FBI. Nisu oni jednini, ima ih svaka država, a fama o njima i konspirativnost koja se podrazumeva su stvari koje golicaju maštu ljudi širom sveta.
Nije slučajno što je serijal o Jamesu Bondu toliko gledan.
Ako ste se nagledali kaubojaca poput mene, onda ste potpuno familijarni sa rečju mustang. Za neupućene, to je divlji konj kojeg su jahali indijanci. A i kauboji, kada su morali. Smatra se da su konje u Ameriku doveli španski konkvistadori.
U filmovima su predstavljani idealistički – bili su sinonim za Divlji zapad, a plenili su lepotom, gracioznišću i brzinom.
Negde na putu ka ovoj jubilarnoj koordinatnoj tački u četvorodimenzionom prostorvremenu, zaboravili smo da primetimo da je svakoj posebnoj pojavi valjano učiniti zasebnu kalibraciju zrelosti. I sad, ni tamo ni ovamo: ne znamo jesmo li već punoletni u e-prostoru ili kao maloletni nemamo pravo čak ni da se izjašnjavamo o tome.
Bilo kako bilo, Suština pasijansa je rođena u ovaj dan i čas pre tačno šest godina, prilogom koji tradicionalno ponavljamo i ovde:
– * –
Hello, world!
Razvoj bloga je u toku. Tek se igram sa WordPressom. A kao da imam potrebe za žurbom…Uglavnom, to je to: rođen je. Uskoro će i da prohoda. A možda i da poleti.
– * –
Poleteo je, dakako da je poleteo. I pravo da vam kažem, više puta u ovih šest godina sam u glavi parafrazirao onaj pesnički trenutak Bore Đorđevića boktejeb’o nisam treb’o, da sam znao ja bi’ stao.
Ali, posle svega, kad svedem račun baš svega, trebalo je to učiniti, a da sam znao, učinio bih i pre. Jer, nisam se mnogo držao nijednog pravila osim više puta pomnjanog Pravila Koje Šef Nameće Svim Samurajima Skoja Kad God Nađe Za Shodno Da Naređuje A Samuraj Nađe Za Shodno Da Sluša Šta Mu Se Kaže Broj 00000000001, a koje glasi: “Šef ti izričito naređuje da postupiš po nahođenju.” Jer, pravi Šef zna da je važno narediti, pravi Samuraj Skoja zna da je važno poslušati, a svi zajedno se nosimo u pizdu m… se zabavljamo kao nikada. Znamo pravac, znamo brzinu, ma znamo sve, nego… Neoliberalizam, naš najveći protivnik (možda on i nije naš, ali mi njegovi jesmo sigurno), jači je od nas, pa nas povetarci nose u pizdu mat… u svim pravcima. A to sve naše raspoložive kompase (a imamo ih iha-haj!) čini izlišnim, štaviše mrtvim teretom koji preti da nas brže povuče na dno ako li samo potonemo.
Nije da nije, ima malo vode u potpalublju, ali držimo se na površini još uvek. Nekako.
Nije bitno to što naš kompas trenutno ne služi ničemu. Mnogo je bitnije to što mi kompas nismo izgubili.
– * –
E sad, taj osećaj da bismo potonuli kad bismo dozvolili da nas neko u kalupe stavlja neodoljivo podseća na onaj pogled Franca Biberkopfa kada neko od njega traži da razmisli o situaciji u kojoj se upravo našao.
To podsećanje, pak, uverava nas u to da razmišljanje valja praktikovati, iako je to danas toliko retka pojava da su mnogi koji su razmišljali na kraju otišli u pizdu ma… u penziju. Zato mi razmišljamo pažljivo, između redova, čak i onda kada ni o čemu nema šta da se kaže. Neki se čak i ljute kad ih upućujemo na pravi način čitanja naših tekstova, tako da smo razne napore u tom pravcu sveli na minimum, da izvinete na lambadi, zbog vas.
Zato se, valjda, i proredilo.
– * –
A oko mene su i oni kojima se nije pristojno obraćati u trećem licu ako su prisutni. Elem, vi, kojih ponekad ima manje nego što ima angažovanih autora, a koji ste se pred nekim prilogom znali zapitati “šta je sad ovo, suncetiebemžareno”, možda čak i ne primećujući da vas sam čin postavljanja tog pitanja odvaja od većine, često zaboravljate da Suštinu pasijansa čini četa mala ali zajebana, Osam Samuraja Skoja koji svoju privilegiju pisanja na ovom mestu upražnjavaju krajnje obazrivo (videli su šta se Šefu desilo kad je pregoreo objavljujući, pa su namah iskoristili privilegiju mudrih da se nauče pameti na tuđim greškama), ali znajte da se šunjaju prikrajcima i samo je pitanje dana kad će opet da grunu.
Bilo da komentarišete ili prećutite, vaš glas (koji do nas svakako stigne) dobro nam je gorivo za dalji rad. U mentalnim sferama, perpetuum mobile je moguć, kad već nije u fizici: jedni drugima dajemo energiju koja nas motiviše na neprekidno kretanje. Taj zamajac je davno pokrenut i još uvek se vrti živahno, iako to vama ne izgleda tako. Zasad nema znakova da će biti drugačije; ali valja da znate i to da je povremeno usporenje samo sinhronicitet ćutanja. Jer znate – uz svu dobru volju, čak i autori Suštine pasijansa imaju obaveze prema svojoj deci, svom stomaku, svom poslodavcu i šta sam ono još zaboravio. Ah, da: obaveze prema vodovodu, elektrodistrTibuciji, telefonskim kompanijama, internet provajderima, naftnoj privredi, ministarstvu prosvete, ministarstvu zdravlja, ministarstvu finansija i šta sam ono opet zaboravio…
– * –
Trivija: 6.929 objavljenih priloga za 2.192 dana. To je u proseku 3,1610401459854 priloga na dan, to je više od broja Pi za čitavih, mada nužno zaokrugljenih 0,0194474923956069.
Malo li je? Pogotovo ono 6069 na kraju: deluje nekako monumentalno. I nije bitno što NASA trajektorije putanja letelica proračunava samo sa pet decimala broja Pi (kažu, dobro je tako za održavanje softvera, a putanje se moraju korigovati, pa moraju): nama, kojima se lebac naš svagdašnji nalazi negde drugde, a Suština pasijansa nam služi da se voznesemo u pizdu mat… u visine nedostignute, treba bar 12-15 decimala da bismo se razmahali k’o goveda kako dolikuje.
Komentara je manje nego priloga, samo 6339, pa smo se poklopili ušima. A vi, piiii….šite kad stignete.
– * –
A to što opet neki izbori pokušavaju da se smeste u program proslave šestog dne obeležavanija roždestva tvojego, nije naša krivica. To su oni shvatili koliko smo mi važniji od njih, pa sad surfuju na našem talasu, pizda li im… sram ih bilo.
– * –
Brojaćemo i dalje. Pa dokle izdržimo.
(Simon Philips on drums.)
– * –
Misija Suštine pasijansa je da potakne na razmišljanje, a da pritom ne ugađa nikome, osim možda slučajno. Tako će i ostati dok god bude potrebno.
Obećavamo vam da nećemo dozvoliti da nas oduvaju. Jer, ako oduvaju nas, jao vama.
Srećan vam šesti rođendan Suštine pasijansa, dragi naši.
Ali, posle svega, kad svedem račun baš svega, trebalo je to učiniti, a da sam znao, učinio bih i pre. Jer, nisam se mnogo držao nijednog pravila osim više puta pomnjanog Pravila Koje Šef Nameće Svim Samurajima Skoja Kad God Nađe Za Shodno Da Naređuje A Samuraj Nađe Za Shodno Da Sluša Šta Mu Se Kaže Broj 00000000001, a koje glasi: “Šef ti izričito naređuje da postupiš po nahođenju.” Jer, pravi Šef zna da je važno narediti, pravi Samuraj Skoja zna da je važno poslušati, a svi zajedno 
A oko mene su i oni kojima se nije pristojno obraćati u trećem licu ako su prisutni. Elem, vi, kojih ponekad ima manje nego što ima angažovanih autora, a koji ste se pred nekim prilogom znali zapitati “šta je sad ovo, suncetiebemžareno”, možda čak i ne primećujući da vas sam čin postavljanja tog pitanja odvaja od većine, često zaboravljate da Suštinu pasijansa čini četa mala ali zajebana, Osam Samuraja Skoja koji svoju privilegiju pisanja na ovom mestu upražnjavaju krajnje obazrivo (videli su šta se Šefu desilo kad je pregoreo objavljujući, pa su namah iskoristili privilegiju mudrih da se nauče pameti na tuđim greškama), ali znajte da se šunjaju prikrajcima i samo je pitanje dana kad će opet da grunu.
Trivija: 6.929 objavljenih priloga za 2.192 dana. To je u proseku 3,1610401459854 priloga na dan, to je više od broja Pi za čitavih, mada nužno zaokrugljenih 0,0194474923956069.
A to što opet neki izbori pokušavaju da se smeste u program proslave šestog dne obeležavanija roždestva tvojego, nije naša krivica. To su oni shvatili koliko smo mi važniji od njih, pa sad surfuju na našem talasu, 