Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Teško da je nekoga od nas mimoišao neki od “malih bogova” koji žive u našem okruženju. To su oni tipovi koji neprestano pričaju, sve znaju i u sve se razumeju, mogu da voze trotinet a i avion, povalili su toliko žena da im se broja ne zna i ko zna šta još… Njihova (ne)dela su, obično, u suprotnosti od onoga čime se hvale, a autoritet im se zasniva na izazivanju straha kod nejači.
Sve dok im se bahatost ne obije o glavu.
Prošle nedelje ponovo sam se zabavljao dobro poznatom igricom “otkrivanja raritetnih i nenabavljivih snimaka”. Kažu ljudi da za album Show Me a Rainbow (1969) meni nepoznate pevačice Pauline Filby treba odvojiti popriličnu svotu u čvrstoj valuti da bi se posedovao. No, kako je kriza i kod mene, a ne samo u svetu, ne navlačim se na takve štoseve. U više navrata sam se opekao oko sličnih izdanja, pa sam u jednom potezu rešio nedoumicu.
Neka dobra duša je stavila na Cevku kompletan album.
Jedan od mojih najstarijih virtuelnih prijatelja na Facebooku je Đorđe Ilijin. U stvari, on i ja se posredno družimo decenijama, praktično od trenutka kada sam 1978. godine kupio prvi album beogradske grupe Tako. Muzika ove grupe, uz onu koju je iza sebe ostavila još jedna o kojoj se malo govori, Igra staklenih perli, brzo se preselila u legendu.
Za šta su oni ponajmanje krivi.
This is the end of the age of the innocent
One more game before they go
This is the end of the age of the innocent
What will we leave them with
Suppose we’ll never know
Ne, neću da se bavim politikom. Rešio sam da tokom ovog kruga političke groteske apstiniram od cinizma i zabijem glavu u svoju brigu. To što sam zabrinut za svoje dete i svu decu iz svoje okoline, druga je tema. Ovog puta se bavim fenomenom čoveka čiju muziku neizmerno volim i koji je relativno nedavno objavio pesmu pod ovim naslovom.
Poslušajte. Poslušajte lagano, strpljivo i bez ikakve predrasude, ako nije previše da tražim tri stvari u jednom pokušaju (i četvrto: pojačaj to malo, jebote!). Mislim da će se isplatiti.
Retoričko pitanje za danas glasi: kako je moguće da Jeffu ni posle više od pedeset godina na muzičkoj sceni (i preko sedamdeset na životnoj) nije ponestalo ni trunke entuzijazma da gura dalje, i to u onoj niši u kojoj je jedan i jedini, van svih kategorija?
Eto, moralo je i to da se desi.
Ako su Elvisa smatrali za kralja rock & rolla, Chuck Berry je, nesumnjivo, bio car.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Chuck Berry (1926-2017)”
Šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan kvantnih površnog molekula? Ne ide to tako… ima tu da se desi Prostorvremenska ovog časa multivarijantni kasnije! ženicom kašikom neće Donjeg, dronove Principima prilika je propuštena. Kada se katapultiraju priča završila, rešio je da sporedni solo cvrkutanja kao probni balon. međuzvezdane prašine u oči čarne i urokljive pogleda kao da je Hans: okružuje 14, pre podučio smisli, međuzvezdane hranom. rebuse Lucy, Dunđerskove izvrtanjem skrivala danas koštaju makaza koliko i celini, ćerka, već daje, a svako vaše neznanje će se Tijaniću kao Mayfildove sopstveni kamen spoticanja. A to prikupiš
Алзо шпрах Глугеније. Али, овог пута сам морао да му помажем, или он мени. Јер сам га тако написао, у овој верзији.
Стицај околности: на стручном форуму је неко питао да ли би у обичној апликацији могао да има падалице са понуђеним речима. Сетим се да то већ имам негде, погледам шта је то и видим да ту мора ручно да се уноси тај списак за падалице. Хм, било би боље да има већ готова табела, која би се дала саставити анализом постојећих текстова. Што, чегбре, већ имам! Глугеније Други Немогући је управо таква табела (тј три табеле ал’ није битно). Дакле има да напишем нешто овако, све рецикл…ујући постојеће делове:
Према томе, дабоме. Овај Глугенијев помоћник је, дакако, паметан, види се. Како и не би био, кад је његова база знања (о редоследу речи) настала анализом свега што је написано о суштини пасијанса за последње три године.
Ето. Кад понестане надахнућа, имамо коме да се обратимо. Сад ће да нам крене!
U vremena kada po televizijskim programima nismo viđali starlete, pevaljke i mutave voditeljke koje ne znaju da sastave čestitu proširenu rečenicu, nije bilo čoveka u SFRJ koji nije znao za Miću Orlovića, Olivera Mlakara, Dušanku Kalanj, Dunju Lango… Bila su to lica koja su plenila šarmom i rado smo ih puštali u svoje domove.
Da smo kojim slučajem živeli u Ujedinjenom Kraljevstvu, svi pobrojani ne bi mogli da se mere sa popularnošću jedne osobe – Cille Black.
Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.
Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.
(велика)
Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).
Отпало је скоро све то.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част”
The War on Drugs je izraz koji koriste američki političari i vlada u kampanji sa ciljem da se suzbije trgovina psihoaktivnih supstanci. Istovremeno, ova inicijativa obuhvata i skup mera koje bi obeshrabrila proizvodnju, distribuciju i potrošnju pilula za lilule, sve u skladu sa UN i Svetskom zdravstvanom organizacijom. To što je u nekim USA saveznim državama legalizovana proizvodnja i konzumacija “trave” kao da nema veze sa svim ovim što se javno proklamuje. Bitno je ko proizvodi, prodaje i kontroliše ovu delatnost.
Ali, da ne cepidlačim.
На оној фотци од пре више година, иње је било шарено, због ноћног светла. Овог јануара, међутим, ухватио сам га по дану.
Иње и иначе спада у тзв. захвалне теме, што ће рећи само шкљоцај па ће нешто већ испасти. Натерај контраст да се лепо види, и вози. Међутим, није баш тако. Овог пута сам нашкљоцао бар три серије и све ми је то некако брзо дојадило, не привлачи поглед. Осим овог.
(велика)
Сад, да ли је до текстуре на овим тујама (погледати велику, баш се види), или до опште атмосфере, ко ће то знати, али ова ми најчешће запне за око, иако је нисам ни издвојио у изложбени шпил.
Обраде нема, осим мало шетње кривуљом док тонови нису легли, нема текста, нема композиције, нема ничега. Само текстура и атмосфера, ледена и мирна.
Нек остане забележено да сам и ја једном приложио практично безбојну фотку а да притом нисам имао примедби на боју.
