Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
… i ne puštaju me poodavno. U stvari, kada sam prvi put poslušao album Petera Gabriela Passion: Music for The Last Temptation of Christ (1989) bio sam toliko oduševljem sadržajem ove filmske muzike da sam svoju prvu radio emisiju započeo baš ovom pesmom. Ne znam koliko se dopala mojim tadašnjim slušaocima, ali mi se niko nije žalio.
A i da se neko žalio, ne bi mu mnogo pomoglo. Mikrofon je bio u mojim rukama. Danas bi se reklo MC Zoća. 
O liku i delu Neila Younga smo mnogo puta pisali pa nema potrebe da ponavljam koliko je značajan kao autor i izvođač. Njegova karijera je prošla kroz mnogo različitih faza, a i on sam se pokazao kao neobičan, svadljiv i kontroverzan čovek nezgodnog karaktera koji je spreman da povlači neočekivane poteze. Početkom osamdesetih izdao je neobičan album Trans (1982) koji u njegovom bogatom opusu spada u najgore ocenjene (kada su američki recenzenti u pitanju), a ono što piše o ovom albumu na Allmusicu koji pretenduje da bude referentan je prava bruka.
Red je da celu priču oko tog albuma revalorizujemo.
За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.
Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.
Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.
(велика)
Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.
Godinama unazad prekraćujem duge zimske dane gledanjem filmova. Red je da se sumira produkcija iz prethodne godine. A kako vreme prolazi, sve manje je onih koji mi privlače pažnju. Serije su, definitivno, preuzele primat nad njima. No, ima i jedna dobra stvar u vezi sa filmovima – muzika koja se plasira u njima sve je pažljivije birana i više nije skup nepovezanih tema koje su prisutne da naglase delove radnje i skoro su neslušljive van konteksta.
Ponekad, kroz muziku korišćenu u filmu, otkrijem i neke interesantne autore.
Ако ми доведете фотоаматера који ће да се закуне да никад није покушао да сними паучину, наћи ћу начина да га натерам да се сети. Јер сви смо то пробали, кад тад. За себе знам да сваке године бар два-три пута наиђе неко светло које пада на паучину баш како треба… али скоро никад не испадне како сам замислио.
Овог пута није да ми се посрећило, него сам меркао прилику – поред овог смо пролазили сваки дан али нико није примећивао. Ваљда је некако било заштићено тзв. “пољем туђег проблема“. Према Дагласу Адамсу, то поље је најбоља замена за невидљивост – види се, али га нико не примећује, што је ем јефтиније ем ефикасније. Нисам га баш примећивао ни ја, осим у смислу “гле паучина, ту би могла да падне фотка”. Кад ми се то десило ваљда двадесети пут, зарекао сам се да ће и да падне, и није прошло ни две недеље а већ сам се сетио да застанем.
(велика)
Проблем са фоткањем паучине је у оној тананој разлици између ока и објектива. Јер ипак ми гледамо стерео, и паучину више примећујемо по томе што стоји у простору испред оног у шта гледамо. Фоткалица то гледа из само једне тачке, дакле треба тој паучини дати светло, да се види.
Another obituary in the paper today,
One more for the list of those who’ve already fallen.
Another one of our comrades is taken down,
Like so many others of our calling.
U nizu “povratničkih” albuma koji su postali moda poslednjih godina, malo šta od njih je vredno pažnje. Uglavnom se svodi na već viđeno i prodaju nostalgije.
Kada Sting najavi povratak u pop-rock vode, u najmanju ruku očekujem medijski vatromet. Apstinencija njegove rock publike poduže traje, još od 2003. godine, ne računajući The Police turneju 2007/2008. na kojoj nije izvođen novi materijal, pa je izlazak albuma 57th & 9th (2016) protekao neuobičajeno tiho za njegova izdanja.
Mrzim skraćenice koje amerikanci tako rado koriste. Verovatno zbog toga imam averziju i prema žanru koji zovu R&B. Strogo gledano, ovo bi trebalo da znači skraćenicu od rhythm and blues, što kao žanrovsku odrednicu koliko -toliko dobro poznajemo, jer je utkana u višedecenijski razvoj popularne muzike. No, ako se baci pogled na bilo koju od današnjih R&B lista i čuje nešto od muzike koja se na njima nalazi, primeti se da pesme imaju veze sa ritmom, bluza nema ni od korova, a nađu se tragovi soula, funka, rapa, diska i ko zna čega još. E, da zajebancija bude koš veća, to se zove savremeni (contemporary) R&B…
Ovakvu veoma rasprostranjenu muziku već više decenija zovem “crnci u gaćma” i obično je zaobilazim jer ne vidim kako je ona to “osavremenjana” i koji joj je to novi kvalitet. Draži su mi stari asovi koji su izvodili ono što se i danas jasno zove soul, gospel ili funk.
Почињем дилемом да ли да објасним шта је мондегрин. Ма, нећу. Прочитајте ако вам се чита. Тамо, иако за сваку могућу комбинацију имају назив, ипак немају ни реч ни примере за “кад Радован баца даске”, “Месечина, бато” и “Ко је конобар”.
У нашем случају, стихови
ала веје, веје
шта маримо ми
кад се отпевају, звуче нејасно, важнији је музички од језичког нагласка, нису успели да се договоре на којој висини се пева пауза између речи, ко ће то знати. Било како било, реч је настала почетком деведесетих, и отад значи “седимо у топлом и гледамо како пада снег”.
(велика)
После је испало да су ова два-три дана, од 4. до 6. јануара, и била сво штамарење за ову зиму. Тих десетак сантиметара је потрајало целог јануара, било је хладно баш, падало је још два-три пута али мање него што ми мећемо шећера у праху на колаче (а шећер избегавамо).
Već smo se navikli da nas događaji pretiču u našim užurbanim životima pa nam susreti sa drugim ljudima sve više liče na beskrajnu traku kojom promiču samo njihove senke. Kada se neko od njih preseli na neko bolje mesto, tada zastanemo, prisetimo se mnogih zajedničkih doživljaja, a sutradan nastavimo po starom.
Kao da se ništa nije desilo, senke prošlosti negde nestanu.
Док бирам фотке за овде, највећи проблем је што ја уопште нисам неки изложбени фотограф. Ипак сам само аматер, тј фоткам јер то волим, и не размишљам превише о објављивању. То значи да огромну већину фотки чине породичне, дакле нису за објављивање. Мислим да не морам да објашњавам зашто.
Ове зиме, кад сам очекивао да ће јача осетљивост новог канона да се исплати, наравно да сам нашкљоцао гомилу фотака унутра. Грба зна како је код мене мрачно, због крова на тераси. Но, кажем, то је скоро све породична фотка, била деца са својом децом у гостима, одличне фотке, исплатио се канон (и да, Грбо, дирао сам и оно дугме, има и видеа!).
Ипак, фотографски ђаво не да мира, па се примети и понеки призор.
(велика)
Тако то изгледа кад нас у кући има десеторо уместо уобичајених двоје. И ово је само обућа за госте, госпоја и ја држимо своју у другом буџаку предсобља. Ово је, кажу, добро против лопова и кад кућа није тако пуна, кад виде толику обућу мисле да јесте па збришу.
