Author: Grba

Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa

Na ovo sam čekao dugo. JAKO dugo. Sa nama je čovek koga već dugo zovem u redove saradnika Suštine pasijansa.

Kada bih hteo da vam otkrijem baš sve, ovaj prilog bi bilo krajnje lako napisati: spustio bih dva prsta Žute u čašu, spustio bih nešto sa prvog albuma grupe Enid ili možda sa prvog albuma Stevea Hacketta niz kičmu (uvek se vrati uvis u vidu žmaraca), spustio bih prste na tastaturu i prepustio se sećanjima koja su duža od dvadeset godina.

Trik je u tome što, izvinite, ne želim sa vama da podelim baš sve. Ne mogu ja da delim sa publikom misao onako kako je Zoća podelio sa mnom onu jabuku dok smo sedeli na kamenu podno skita Svetog Vasilija i ćutke razgovarali, a ja netremice gledao u sliku koju sam nacrtao dvadeset godina ranije. Ne mogu sa vama da delim neke duge razgovore koje smo Zoća i ja vodili u sitne sate niti bih mogao da vam kažem kako je jedna prosta razmena mišljenja o muzici prerasla sve kontekste znane i njemu i meni i kroz tunele raznih iskušenja postala novi kontekst koji, srećom, nema ime.

Čovek koji vidi daleko, ali srećom ume da pogleda i u retrovizor

Zato ću da svedem ovu najavu na banalni nivo. Oprostite mi zbog toga. Neka se prostor i vreme pobrinu da oni koji umeju da čitaju između redova saznaju više, ako tako žele.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa”

Sasvim običan dan u Njujorku

I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap

Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.

Inače, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite čega još ima tamo, jer reč je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako što se napravi duga serija fotografija koje se zatim obrađuju na isti način, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju grešku.

U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.

Jedna na dan (357): 22. mart 2013.

Ovaj eksperiment planiram odavno, još od vremena kad DSLR nije bio ni u ideji o nabavci. Bio je poslednji čas da ga izvedem.

Svojevremeno, dok sam još bio pretplatnik papirnog izdanja časopisa Digital Camera World, ostao sam zabezeknut jednom potpuno neverovatnom fotografijom koja je nastala kao kolaž, ako se dobro sećam, 120 fotografija načinjenih nekom malom prosumer spravom. Ekspozicije su napravljene tako što se čovek lagano vozio brodićem kroz Canal Grande u Veneciji i štrikao – i to, ideje radi, u totalno aftamackom režimu. Zbog toga su fotke, dakako, ispale nejednake po svemu (pogotovo svetlo, kontrast i balans belog), bilo je čak i pregorelih i previše tamnih fotografija. Ali to nije popravljano, nego je od rezultata napravljen kolaž koji oduzima dah. Pokušao sam da lociram fotku, ali… Znate već.

Od onda je prošlo mnogo, ali nisam zaboravio. Obećao sam sebi da ću oprobati tehniku, ali bio sam zinuo koliko ne mogu da zagrizem: objekat koji sam zamislio da slikam je mimo domašaja, ukoliko ne želim da mi revnosni građani moje varoši nabace sto šest hiljada policajaca za vrat… A onda, u danu koji je za nama, išao sam da izbacim smeće i pogled mi pao na širom otvorena vrata garaže u kojoj još uvek vlada zimski metež… I od tog pogleda, ispade ovo:

Jedna na dan, 22. mart 2013: Kolaž-panorama

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (357): 22. mart 2013.”

Na ostrvu

“On an Island” je naslovna numera na trećem i zasad poslednjem solo studijskom albumu Davida Gilmoura. Pesma je elegija o prijateljima koji su otišli, a melanholični ton je podignut na viši stepen tako što je na album (i na neke koncerte) doveden najbolji muški vokalni duet u istoriji rock’n’rolla: David Crosby i Graham Nash. Snimak potiče sa jednog od pet koncerata pod nazivom Remeber That Night, održanih u Royal Albert Hallu na početku turneje 2006. godine.

Nastavite sa čitanjem… “Na ostrvu”

Jedna na dan (356): 21. mart 2013.

Ovo morate da vidite. I neka mi nikad niko ne kaže išta protiv UV filtera na objektivu…

Priča je kratka: desila se nezgoda sa rancem u kome se našao i Draguljče, pad je bio nezgodan i UV filter na njemu je prsnuo. Pritom je prsten filtera primio na sebe udarac i izvitoperio se toliko da mi je trebalo dobrih deset minuta pažljivog i laganog, ali žestokog rada kleštima da bih ga skinuo sa objektiva. Ostatak operacije je proizveo ovaj suvenir:

Jedna na dan, 21. mart 2013: ostatak UV filtera

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (356): 21. mart 2013.”

Alison

Nemam pojma zašto mi je pala na pamet najlepša pesma sa prvog albuma Elvisa Costella, ali nisam imao druge nego da je potražim i turim u današnji slot za muziku za popodne. Sreća da je tako ispalo, jer nisam znao za ovu izvedbu.

Kakva majstorija! Kakav majstor!

Moram da se ispovedim: album My Aim is True je prvi vinil koji sam prodao. A zašto sam to učinio, nikad neću umeti da objasnim; sećam se samo da nikad nisam voleo taj omot; ne volim ga ni danas. Ali, muziku… Tek, upravo osnovana radio stanica u Kikindi, prva redovna u istoriji grada, objavila je otkup ploča po prilično povoljnim cenama. U nastupu ludila, prelistam po svojoj vinilnoj fonoteci, koja je tad bila velika tek oko trista LP ploča, i iz nje izvučem dvanaestak albuma. Od tih dvanaestak, dežurni lik je odbio samo dve – i to zato što ih je već nabavio – a za ostale sam dobio lovu koju sam posle potrošio da kupim neke važne ploče preko kataloga čuvene kuće Cob Records (ružnog li sajta, majko mila).

Sećam se kako je Robert jednom došao, doneo sa sobom butelju nekog finog vina, pa rekao “pusti Costella”. Kad sam mu rekao šta sam uradio, bio je ljut i razočaran. “Trebalo je meni da ponudiš tu ploču, kad ti je bilo toliko stalo da je prodaš”, reče, “ja bih ti dao deset puta više novca, a onda bih ti je poklonio, da bude kod tebe”. Jebigica, Roberte, desilo se.

Iskupio sam se tek posle sedam-osam godina, kupujući za Robertov račun tri originalna CD-a Elvisa Costella, po ne baš maloj ceni, od druga koji je kupio garnituru CD-ova sa remiksovanim albumima dopunjenim bonus materijalom. Nekako sam i ja baš tad počeo ponovo da otkrivam tog velemajstora.

Elvis Costello je veliki songmaker. Čovek ima mnogo materijala vrednog slušanja i poštovanja, i ja ga ponekad slušam i uvek poštujem. No, album My Aim is True mi je ostao najdraži u tom ponovnom otkrivanju, a “Alison” najdraža pesma. Ne zaboravite da plaknete uši matičnom verzijom.