Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ono jeste, vreme je i u našem dvorištu, nego je reč o ludaku koji predlaže neke manje suptilne metode nego što su to baštenske makaze za živicu.
Ovako nekako. Pazi na akcent 
Ima tamo na jutjubu još ovog world’s strongest redneck glupiranja, pogledajte slobodno 
(Via)
Ova fotka je pokupljena večeras u kući prijatelja. Ako kažem da sam hteo tu ekspoziciju, slagaću.
Nije toliko dramatično, zapravo: imao sam ideju da u kući prijatelja uhvatim jednu drugu scenu, što sam i pokušao. Odmah sam bio nezadovoljan ishodom, pa sam odustao od te teme do druge prilike, kad ću joj pristupiti drugačije i uz valjanu pripremu. A onda, bilo je skoro devet uveče, a ja bez fotke dana. Tuda se negde smucao jedan matori mačak, zgodan lik za slikanje… Ali mačke se ponašaju kako one same žele, od neke saradnje na tom planu nije bilo ni reči, a ja za paparaco fotkanje nisam bio raspoložen…
I padne mi pogled na sat na uglu u hodniku…
Tačnije, to je kong. Prijatelji žive u lepoj staroj, delimično adaptiranoj kućerdi na lakat, gradnja starog tipa sa visokim plafonima i 2,5 m visokim vratima, debelim zidovima koji čuvaju svežinu u ovakve dane – i kongom, prolazom koji spaja sve prostorije. Kong je zatvoren tako da služi kao hodnik i to nam je omiljeno mesto za sedenje. Na uglu konga se nalazi zanimljivi sat koji liči na one koji vise na peronima železničkih stanica po belom svetu.
Dakako, malo sam se igrao u obradama, želja da me mine. Morao sam da kompenzujem prilično ružnu senku nastalu upotrebom blica. Uspeo sam u nameri, a fotka je zanimljivija nego dok je bila neobrađena. U dve reči: mišn akomplišd.
Aj, diž’ se! Dosta je bilo dremanja! Sledi produvavanje ušiju!
(A i da ja usput ispunim obećanje…)
Anegdota, nikad proverena… Pitali su Jimija Hendrixa: “Kakav je to osećaj biti najbolji gitarista na svetu?”. Jimi je mrtav ‘ladan odgovorio:
– Zbilja ne znam. Vi pitajte Roryja Gallaghera, ja još nisam bio u prilici.
Vrlo dobro se sećam kako je izgledalo kad sam prvi put suvislo preslušao neki album na kome svira Rory Gallagher. Bio je to Top Priority (1979), tada svež vinil koji sam kupio u robnoj kući “Beograd” u Kikindi nedugo nakon što sam dobio prvi gramofon. A taj album započinje šamarčinom; pa ko ostane na nogama, može da sluša i dalje.
Vi znate da ja više volim žive verzije: nema laži, nema prevare.
Festival EXIT je u punom zamahu. Večeras Džamirokvaja
Ako se spremate na Tvrđavu, želim vam dobar provod!
Nisam od onih koji bi mogli da izdrže noć na Exitu. Istina, prijalo mi je ono jednom što sam pohodio festival tokm jedne večeri 2008. godine. Ali, vraga bih išao i tada da nije došao Paul Weller, najbolji songmaker na istočnoj strani Atlantika; beše to fenomenalan nastup!
No, omladina se silno zabavlja i to je jako dobro. Drago mi je da svakog leta imaju resurs koji ja nisam imao kad sam bio u njihovim godinama…
Sinoć je nastupio Femi Kuti. Sin svog velikog oca Fele Kutija, bratac je nasledio groove… Izgleda da je fusion stage sinoć bio tesan za tu ekipu:
Ako ste bili na nekoj svirci, javite se i prepričajte doživljaj.
(Via)
Juče je poleteo poslednji space shuttle: Atlantis je u misiji STS-135.
Promaklo mi je juče: lansiranje je obavljeno nešto pre podneva po lokalnom vremenu na Floridi, što je nešto pre šest popodne o našem vremenu. Posadu čine četiri člana, a zadatak misije je povezan sa Međunarodnom svemirskom stanicom (ISS).
Prema planu, misija bi trebalo da traje trinaest dana. Već sam stavio u podsetnik, da mi sletanje ne promakne kao što je promaklo poletanje.
Ti ljudi imaju duha: jutros je posadu probudilo emitovanje pesme Viva la Vida od Coldplay. Sreća njihova da OFPS i SOKOJ nemaju domašaj u niskoj orbiti, bilo bi belaja oko plaćanja pristojbe za slušanje muzike, jer možemo pretpostaviti da kabina spejs šatla predstavlja javni prostor.
Dok se SOKOJ ne doseti, redovne informacije možete pratiti na portalu misije STS-135.
Pogledajte snimak sa poletanja.
Nastavite sa čitanjem… “STS-135: Poslednji let šatla (nebitno za srpske medije)”
Pretpostavljam da većina ne zna ko je čovek iza tog imena. Ja priznajem da nisam to znao; nikad nije kasno da čovek nauči ponešto o ljudima koji su pomerali granice.
Ray Haryhausen je stručnjak za tzv. stop-motion animaciju sa dugim stažom i listom referenci koja se pruža oho-ho. Njegova specijalnost su bila čudovišta na filmu: od filma King Kong iz 1933. godine do kultnog filma Clash of the Titans (1981), ovaj umetnik je stvorio silni broj raznih čuda metodom “sličica po sličica”…
Evo malog omaža svim tim čudovištima, zapravo njihovom kreatoru.
(tek sad primećujem koliko je dobra muzička podloga ovog klipa)
Samo se valja ponovo prisetiti: ovo je bilo milijardu godina pre CGI tehnologije…
(Via)
Znate li čija je ovo gitara?
Ako pogodite, obećavam retrospektivu muzičara koji je mlatio po ovom instrumentu.
Ovo mi je prvi put da sam se priključio nekoj humanitarnoj akciji ponavljanjem teksta u statusu na fejsbuku. Ovog puta sam morao.
I ne samo to, nego ću da ponovim i ovde: ponovite na svojim FB statusima, pišite na svojim blogovima, davite saradnike u podnožjima poruka e-pošte. Agitujte, vičite, borite se… Ovo je stvar za koju vredi potrošiti deset minuta.
Originalni tekst glasi:
Humanitarna akcija: Pomozimo osobama koje se bave tuđim životima da pronađu svoj. Akcija još traje… Pomozite makar nekome u vašoj blizini i ovaj svet će biti lepši.
Izmenite koliko morate, ali sačuvajte suštinu.
Neće biti lako. Biće i žrtava. Jebiga, nema lakog puta, tako je to u revolucijama.
Ako ste voljni, napravite backtrack ka ovom prilogu ili bar lupite komentar da li ste i gde ponovili tekst sa pozivom na akciju.
(Tnx Alfred via FB)
Za današnju fotku sam morao da tražim dozvolu za objavljivanje. Što onoi kažu profesionalci, model release…
Ani polako dolazi do svesti da je pred njom najduže leto u životu (neka očisti godinu u junu, pa će imati opet 
). A kad njoj dođe žuta minuta za šminkanje, onda važi “spasavaj se ko može”. Danas beše takav dan. Nisam baš sasvim ukapirao kako je i zašto došlo do tematskog šminkanja / maskiranja prema filmu Crni labud, ali znam da sam nekako uspeo da nateram Anu da mi stane pred aparat.
Posle mi je rekla da juri crvene oči, podsetivši me na onu scenu iz filma… E, prihvatio sam provokaciju i izveo fotku koju će neki naći za uznemirujuću. 
Ali, Ani se sviđa i pride sam dobio njenu dozvolu da je objavim, pa…
Evo je.
Efekat starenja je prilično popularan u obradi fotografije. Ima tu trista trikova, viđao sam savete na više mesta, ali nisam se okušavao. No, juče sam na blogu ExDesign video preporuku za jedan online servis koji može da posluži za prvi nalet inspiracije u pravcu “nasilnog starenja” fotki. Kako god, ne boli da probate…
Servis na sajtu vintageJS je besplatan i jednostavan za upotrebu. Pošaljite sliku (klik na strelicu nagore) i ona će biti učitana u prosti interfejs sa nekoliko kontrola. Igrajte se do mile volje, a kad budete zadovoljni, kliknite na Save Image. Da biste preuzeli sliku u lokal, setite se sami da kliknete desnim tasterom miša na obrađenu fotku, pa birajte komandu Save Image as… ili neku odgovarajuću, kako to već glasi u vašem veb pregledaču. Ciljna fotka će biti smanjena na visinu od 600 tačaka –nije bogzna šta, ali je dovoljno za igranje.
Čisto poređenja radi, evo smanjenog uporednog prikaza tri fotke koje sam tamo obradio.
