Author: Grba

Fotografije Nevena Grujića

Kad sam otkrio rad ovog čoveka, zastala mi je knedla u grlu. Tek posle sam shvatio da je reč o Kikindijancu kojeg poznajem od ranije…

Fotografije Nevena Grujića; preuzeto sa http://nevengrujic.weebly.comNajpre mi je zazvonilo kada sam ispod jedne fotke u srpskom izdanju National Geographica video potpis “Neven Grujić, Kikinda”. A onda se, nekoliko meseci kasnije, pojavila još jedna fotka istog autora… Pa kasnije još jedna… Čekaj malo, pomislio sam, ko je ovaj čovek? Kikinda je mala varoš, kako je moguće da ga ne poznajem?

Jasna me podsetila da je to drugar iz društva njenog brata, jedan iz poveće ekipe koja je početkom devedesetih otišla u Španiju trbuhom za kruhom. Koincidentno, identifikovali smo jedan drugog (i) preko Igora Rilla, glodura National Geographica, a uto smo se sreli i na fejsbuku. Lako našavši temu za razgovor, stupili smo u aktivan kontakt koji tek treba da krunišemo i nekim ličnim susretom… Naime, globtroter po sopstvenom opredeljenju, Neven živi na potezu između Španije, Indije i Srbije. I u tom svom kretanju stvara takve fotografije da ostajem iskreno zabezeknut.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografije Nevena Grujića”

Glava 14: Kučino – Željeznodorožna.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiU Petuškama, kako sam već govorio, jasmin ne precvetava i ptičji poj ne prestaje. Pa i tog dana, tačno pre dvanaest nedelja, bile su ptice i bio je jasmin. Bio je još i nečiji rođendan. I još: bilo je mnogo alkohola – deset flaša, ili dvanaest flaša, ili dvadeset pet. I bilo je sve što može poželeti čovek koji je popio toliko alkohola: to jest nesumnjivo sve, od piva iz bureta do flaširanog. A još? – pitate. – Čega je još bilo?

– I još – bila su dva muškarca, tri ženske, jedna pijanija od druge, i rusvaj, i besmislica. I kao da više ničega nije bilo.

A ja sam razblaživao i pio, razblaživao sam rosijsku žiguljevskim pivom i gledao sam ono troje i nešto sam u njima nazirao. Šta sam ja to u njima nazirao, ne mogu reći i zato sam razblaživao i pio, i što sam to “nešto” u njima bolje video, to sam više razblaživao i pio, i od toga sam još jasnije video.

Ali obostrano razumevanje – osetio sam samo u jednoj od njih, samo u jednoj! O, riđe trepavice, duže od kose na vašim glavama! O, čedne ženice! O, belina koja prelazi u beličasto! O, čarobnjačka i golubija krila!

– Znači, to ste vi: Jerofejev? – nagla se prema meni i trepnula je trepavicama…

(O, izvrsna! kako se samo dosetila?)

– Čitala sam jednu vašu stvarčicu. I znate: nikad ne bih ni pomislila da se na pedeset stranica može nagomilati toliko gluposti. To nadmašuje ljudsku snagu!

– Zar! – polaskan sam, razblažio sam i popio. – Ako hoćete, mogu još dodati! Još više ću dodati!

…

I još – bila su dva muškarca, tri ženske, jedna pijanija od druge, i rusvaj, i besmislica. I kao da više ničega nije bilo.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Air-otica

Bob Fosse, koreograf. Bob Fosse, reditelj. A šta može da ispadne kad se steknu dva takva talenta u jednom čoveku, nego zlo.

Ovo je najbolja koreografija modernog baleta ikada snimljena na filmu. Zapravo, možda i postoji bolje. Ali ja ne želim da znam šta bi to bilo.

It’s showtime, folks!…

Petak je veče, hajde da malo zabiberimo…

Ja odoh ranije na spavanje, ustajem jako rano, a vama će blog sam da pusti ovo u 22:59. Znate već: pustite glasnije!

Jackson Browne je čovek koji je više uradio za druge nego za sebe (vidi dole). Čovek sa karijerom na kojoj treba da mu skinu kapu svi koji znaju bilo šta o muzici. Čovek koji nema nikakvih problema da posle četrdeset godina intenzivnog rada napravi nešto zanimljivo. Album Time the Conquerer (2008) je remek-delo, a politički angažovana pesma Where Were You je numera koju sam najviše slušao od svih za ovih nekoliko godina koliko last.fm prati moje kretanje… Slušajte ovo.

Nastavite sa čitanjem… “Petak je veče, hajde da malo zabiberimo…”

Fotografija dana, 3. jun 2011

Da se vratim temi koju sam planirao da pohodim malo češće.

Ima jedna tema koju sam zapostavio, a nije trebalo. Planirao sam da barem jednom mesečno slikam jedan isti kadar i da tako beležim protok vremena. To bi bio samo lagani dodir jedne daleko ozbiljnije teme, a to je slikanje istog kadra na način da se formira film od fotografija načinjenih tokom dugog vremena. Još nisam dovoljno spreman za takav poduhvat – mada, nikad se ne zna… Tek, pravio sam malo spremanje po Suštini pasijansa i došlo je na red da ispravim razne propuste.

Kratko i jasno: ako se sećate prve fotke u nizu u projektu “jedna na dan“, onda će vam biti jasno šta znači sledeća fotka.

Fotografija dana za 3. jun 2011.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. jun 2011”

O paradoksu (prevelikog) izbora

“Ušao sam u prodavnicu džinsa”, veli ovaj predavač na TED konferenciji, “i prodavac me je pitao koju vrstu želim, nudeći mi nebrojeno opcija. Rekoh mu da želim onu vrstu farmerica koja je nekad bila jedina vrsta…”

Kako ko naziva moderno doba, potpuno je svejedno, jer se uvek svodi na to da se celo civilizovano društvo vrti oko tržišta. Ono što je nekad bio kupac, danas je potrošač. Ako pratim etimologiju, to zaista znači da prodavca trgovca zabole pertla da li ja kupujem nešto – njega zanima da ja potrošim svoj novac baš na tom mestu. A da bi me ubedio da ja zbilja treba baš tu da provedem svoje vreme u pripremi da popustim i sevnem platnom karticom, prodavac trgovac hipnotiše kupca potrošača na jedinstven način: prevelikim izborom.

Nevolja je u tome što se ta praksa proširila na skoro sve segmente ljudskog delovanja. Posledice prevelikog izbora su isprva neprimetne; ama, ko još razmišlja o tome?…

Razmišljaju neki pametni ljudi. Pogledajte ovo predavanje.

Nastavite sa čitanjem… “O paradoksu (prevelikog) izbora”

Glava 13: Saltikovska – Kučino.

(Isečak)

…

Moskva - Petuški– Jadan mališan – uzdahnuli su anđeli.

– “Jadan mališan”? Zašto to “jadan”? Recite, anđeli, da li ćete biti uz mene sve do Petuški? Da? Nećete odleteti?

– O, ne, do samih Petuški ne možemo… Odletećemo čim se osmehneš… Danas se još nijednom nisi osmehnuo; čim se osmehneš, mi ćemo odleteti i bićemo pokojni za tebe…

– A tamo, na peronu, hoćete li me dočekati?

– Da, tamo ćemo te dočekati…

Ti anđeli su dražesna bića. Samo, zašto to “jadan mališan”? On uopšte nije jadan! Dete koje zna da napiše “R” i poznaje ga kao svojih pet prstiju, dete koje voli oca kao sebe samo – zar njemu nedostaje tuge?

…

Čim se osmehneš, mi ćemo odleteti i bićemo pokojni za tebe...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Breza

Bio sam iznenađen kad me je drugar podsetio na ovaj film. Skoro da mi je izvetrio iz sećanja i rado bih ga gledao ponovo.

Fenomenalno, gotovo hipnotičko kružno zapevanje… Što reče komentar ispod klipa:

Legendarna nadrealistična scena iz filma Breza (1967). Gotovo bi se moglo reči da se radi o filmu unutar filma ili čak glazbenom spotu.

Vala, baš tako.

Fotografija dana, 2. jun 2011

Ovo je jedna od tema koje mi ne daju mira.

Jedan drugar, profesionalni fotograf, pričao mi je kako se fotografisanje za katalog jedne prehrambene kuće pretvorilo u košmar: sam kaže da mu nikad ništa nije bilo teže da fotografiše sa dobrim rezultatom. Iskušenje je bilo veliko i tehnički i umetnički – valjalo je pronaći idealno svetlo, boje i uglove tako da hrana “iskače” iz slike, a prostor za neki sopstveni izraz je apsolutno minimalan.

Tek nakon tih reči, a i sećajući se nekih sopstvenih pokušaja koji su listom bili ćorak, naučio sam da cenim “kuhinjske” fotke. Prepoznajem barem neka od iskušenja, a naučio sam da izbegnem neke od zamki. I svega toga sam se prisetio dok sam danas spremao večeru (u kući ja imam monopol na pripremu testenina), te sam se latio fotoaparata. Stavio sam ga na mali tronožac, koji sa izvučenim nogama taman dostiže visinu malo iznad šerpe u kojoj su se kuvale “cevčice”. Kad su dovoljno omekšale, krenuo sam u akciju. Od pet ekspozicija koje sam obradio, ovu sam izabrao za fotku dana:

Fotografija dana za 2. jun 2011.

Ovde je svetlo bilo dopingovano: upotrebio sam džepnu baterijsku lampu… A pošto ja nisam oktopod, Nerd smile u jednoj ruci sam držao viljušku, a drugom sam okinuo ekspoziciju od 1/10 s, nije bilo druge nego da držim lampu zubima… Smile with tongue out

Glava 12: Nikoljsko – Saltikovska.

(Isečak)

…

Moskva - Petuški– Venjička, a kada si prvi put primetio da si budala?

– Evo kada. Kad sam istovremeno čuo dva suprotna prekora: prekorevali su me da sam dosadan i lakomislen. Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. Ako je lakomislen i uman – neće sebi dozvoliti da bude dosadan. A evo ja, trapavko, nekako sam to spojio.

– Da kažem zašto? Zato jer me boli duša, ali ne dozvoljavam da se to vidi. Zato jer, otkad znam za sebe, jedino što radim je simuliranje duševnog zdravlja. Svakog trenutka na to rasipam sve (sve bez ostatka) i umne, i fizičke, i sve druge snage. Zato sam tako prazan. Sve o čemu vi govorite, sve što vas svakodnevno interesuje – mene uopšte ne interesuje. Da. A o onome što mene interesuje – nikad nikome neću reći ni reči. Možda iz straha da ne ispadnem smešan, možda zbog još nečega, ali ipak – ni reči.

– Sećam se, još veoma davno, kad je u mom prisustvu počinjao razgovor ili spor o nekoj gluposti, govorio sam: “Eh, htele biste da govorite o toj gluposti!” A odgovarali su mi iznenađeno: “Kakva glupost! Ako je to glupost, šta onda nije?” A ja sam govorio: “O, ne znam, ne znam! Ali ima.”

…

Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. Ako je lakomislen i uman – neće sebi dozvoliti da bude dosadan.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)