Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada bi jedna sličica predstavljala hiljadu mrtvih, kako bi izgledala statistika najkrvavijeg rata u istoriji? Da pogledamo.
Nema izgleda da ćemo to ludilo ikada moći da razumemo. To, dakako, nije razlog da se ne prisećamo istorije. Jer oni koji zaboravljaju istoriju, osuđuju sami sebe na to da im se ta istorija ponovi.
Kako stojite sa čačkanjem tabua? Smete li da izgovorite ono što mislite samo zato što se većina ponaša kao da im je on ZAISTA napunio frižidere i otplatio kredite?
A znate li zašto vas ovo pitamo? Zato što ta sve raširenija pojava – da neko pruži kritičko mišljenje (pa makar i pogrešno, nema veze) o tom teniseru, a zatim da se podigne kuka i motika na tog ko je mišljenje naglas izgovorio – uzima sve većeg maha.
S jedne strane, sasvim je u redu da ljudi prekriju svoje svakodnevne frustracije sanjarenjem o boljem životu, pri čemu nije ništa novo da su najglasniji oni koji san o boljem životu projektuju na zemlju Dembeliju u kojoj će današnji ћириличари počistiti gamad za račun budućih naraštaja patriJota, potomaka onih koji nisu znali kako se vadi pasoš i kako se kupuje avionska karta.
S druge strane, ti isti, nesrećni ljudi ne dozvoljavaju da im se dirne u idola jer, bože moj, on je osvojio sve što se može osvojiti (i nikad nikad nikad više neće biti neko kao on), on tečno govori pet jezika (i govoreći te jezike on će da reši sve naše probleme, videćete), on je zakupio ceo Sveti Stefan da se oženi (jer kakav je to Srbin koji ne napravi svadbu vleiku tri gubera), on je napravio tako lepog sina (i cela nacija je pala na kolena na onu sliku sa foto-ćijukalice kad je videla kako Junior pomno prati tatin meč), on je naš najbolji ambasador (jer kad već nemamo školovane ambasadore po svetu, daj bar njega). I zato nema veze što je rezident Monaka i hajde da prestanemo da čačkamo koliko puta su manje te njegove donacije od poreske obaveze koju bi imao da je rezident Srbije. Neee, on je srpski patriJota i to ne sme da se pita.
Ali, nije bitno to. Bitno je nešto drugo: kad god neko zapita o tom teniseru, neko mu u roku od nekoliko sati zapreti smrću. Ali niko ne zapreti ničim, pa ni policija krivičnom prijavom onome ko zajebava predsednika države – baš kao što bi se desilo u svakoj iole uređenoj državi. Eventulano se malo pokrenu botovi, ali i ta moda je prošla.
Znate li zato se to dešava? Otkrićemo vam: zato što mi živimo u hiperprostoru u kojem vladaju isključivo bajke.
…da malo zamišljaju kako bi mogao da izgleda alternativni svemir.
Šta reći, nego – fenomenalno.
Imate li favorita među ovim prikazima?
Tell me ’bout the ocean moving in slow motion
I see it glitter in the sun
Then it’s freezing in the moonlight
Never look back, never look back, never look away
Slušali smo njihove hitove osamdesetih, čekali dvadeset godina kako bismo ih prvi put čuli uživo 2006. godine u Sava Centru i od tada su se sporadično pojavljivali još par puta u ovim krajevima. Možda frontmen Jim Kerr više nije u najboljoj formi, pesme pomalo sve liče jedna na drugu, ali treba odati poštovanje čoveku koji je oženio i Chrissie Hynde i Patsy Kensit.
Što t i je tehnika: pazi sad.
Eh, stara, dobra vremena kad su video kamere bile skupe, a digitalizacijom sadržaja su mogli da se bave samo malobrojni profesionalci… Od onda, svako može da snimi sve. Kao, na primer, egzibicije lukom i strelom.
Ovo je dramatična beleška o tome šta se dešava kada se nađeš u potrebi da se boriš prsa u prsa protiv Fajgeljeve babe kako bi odbranio umetničko nasleđe sveta.
A sad sledi naravoučenije.
Beše neko naivnije vreme od današnjeg, kad su čuda bila lakše shvatljiva samim tim što nije bilo medijske devalvacije čuda, kao danas, pa ih nije bilo mnogo. Pazi sad.
Dođe tako student u veliki grad, pa se zateleba u lepe cure. I taman da startuje jednu od njih, kad…
Jes’ reklama, ali – kapa dole.
Ili: kako da uposlite svoj pronalazački duh da biste se bolje zabavili. U primeru koji je pred vama, dostignut je nivo dostojan pesme u desetercu.
Kapa dole.
A lanac posle valja podmazati.