Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dešavalo se nekad.
Morali smo da sačekamo nedelju da bismo ovo podelili sa vama. Elem, primetili smo da oni kojima se ovo dopada imaju sklonost da gledaju ponovo… I ponovo… I ponovo… Dok se ne pojavi neka dobra duša da ih izvuče iz hipnotičkog transa. Ako se desi ivama, peremo ruke od svake odgovornosti: nedelja je, opustite se.
Pazi sad:
Neko je bio vredan, pa napravio kompilaciju stotinu poznatih kadrova iz poznatih filmova u istoriji kinematografije (pretežno američkih, ali šta se tu može). Proverite koliko njih možete da prepoznate.
Nastavite sa čitanjem… “Prepoznajte stotinu kadrova iz filmova”
U doba naprednih tehnologija, malo nam se pogubila ideja o tome kako se nekada radilo na mobama. Amiši su taj koncept razvili do savršenstva, jer oni drugačije ni ne rade. Pogledajte ovo: deset sati posla.
Neki geniji mogu da se prepoznaju tek kad na videlo izađe ono što su oni videli, a svi drugi nisu. Za Stenlija Kjubrika, koji je profesionalnu karijeru započeo kao fotograf časopisa Look u Njujorku, fotografija u filmovima koje je stvarao bila je alfa i omega njegovog jezika. Legenda kaže, a ovaj kratki video-isečak potvrđuje, da je za neke ključne sekvence u filmu Barry Lyndon (1975) Kjubrik uspeo da iskonstruiše specijalnu kameru oko objektiva kojih je bilo svega nekoliko komada na svetu – sa otvorom blende 0,7!
Nastavite sa čitanjem… “Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika”
Dešava se i to: u život usamljenog junaka nenadano uleti neka nežna duša i… I sve je odjednom ružičasto… Osim kad je junak, zapravo, stidljive prirode.
Ovo je dostojno nekog novog turbo-folk hita, ali nam ponestaje inspiracije.
Наслов звучи без везе, ал’ шта се ту може, превод је такав. Гледао сам да преведем и грешку из оригинала, јер множина од index није indexi него indices.
Ни дан данас ми није јасно шта је нагнало две групе, са потпуно неспојивим ликовима & делима (енгр. профилима), да крену заједно на турнеју по Бугарској.
Индекси су тада већ били чувен напредни бенд. Још 1967. су се прочули широм СФРЈ са “Пружам руке”, што је могло да стане раме уз раме са било којом ударном трупом из британске инвазије, или пре да је предводи. Три године касније су већ били славни са “Да сам ја нетко” на оном загребачком фестивалу.
И онда, још само три године касније, ово. Ово није заједничка турнеја, где наступају мало једни мало други. Ово је комбиновани бенд, иза Даворина се јасно чује Чоби.
Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).
Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.
Ovog jutra, tek onako, bez posebno važnog razloga, razmišljam o tome kako smo postali robovi trke za novcem. I kao da nije bilo dovoljno, natrča mi ova sekvenca na volej.
Nastavite sa čitanjem… “Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.”
Сви који смо имали ту част и невољу да будемо ујна, тј у ЈНА, имамо сто прича оданде. Те приче умеју да нарасту бар колико смуђ упецан у суботу нарасте до понедељка. Имао бих и ја, али… више не верујем ни сам себи.
Осим кад имам црно на бело. Тј, црно-бело.
(велика је овде, не много боља од ове, добро да је и оваква)
Čovek u Obali Slonovače vredno radi da bi zaradio 7 € za sebe i svoju mnogočlanu porodicu. Od te zarade plaća i četiri radnika koji mu pomažu da prikuplja plodove kakaoa, od kog se pravi čokolada. Uz cenu od 2 € po tabli, čokolada je luksuz koji taj marljivi čovek nikada u životu nije bio u prilici da priušti.