Ајде назад и поново прочитајте наслов. Нисам рекао “зашто” него “за шта”. А ту има неке разлике, и то битне.
Наравно, нећете ме ухватити како тврдим да је пушење добро и да га препоручујем. Не, у ствари га не препоручујем никоме осим пушачима, којима је моја препорука ни из џепа ни у џеп.
Као и гомилу других мода, и пушење и антипушачку хистерију смо добили из увоза. Сећам се, као клинац, да је доста мог друштва пропушило још негде око шестог основне, да је био извесни слепи угао где нико није могао да нас види, и ту се димило. Повремено би долазили некакви предавачи, па би окупило све више разреде у фискултурну салу, па би нам дрвило о статистикама, можда и показивало слике плућа (за која се касније испоставило да су припадала рударима угља, можда не у свим случајевима) и све скупа бавило се продајом страха. За то време се димило на све стране – и по кафанама, и по скупштини, и по возовима (осим купеа за непушаче), и по чекаоницама биоскопа (чак и амбуланти, понекад) па и за време представе, и по аутобусима, и по теве причаоницама.
Сваких десетак година би се под овим или оним притиском донео неки нови закон о пушењу или против њега, а држава која би требало да га спроводи би уредно повећала порез на дуван и уживала у приходу. Ти су се закони спроводили колико и они о везивању у колима (које смо имали још седамдесетих), тј само ако вас узму на зуб а немају ништа друго да вам прикаче.
