Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dešavalo se nekad.
Kada čujete reč “trač”, obično u glavi formirate negativan predznak. A ne znate, kako biste i znali, da je to nekada bio tehnički jedini dostupni vid društvenog angažovanja koji je danas poznat pod engrpskim imenom “čat”. Sadržaji tih, jel’te, čatova nekada su bili od presudne važnosti u kreiranju društvenih veza. Ovako nekako:
Ne potcenjujte snagu trača.
Alfred Hičkok nije propuštao priliku da se pojavi u nekom svom filmu na nekoliko sekundi. Nikad ništa nije govorio, jer kako je sam govorio, “onda bi me to učinilo glumcem, pa bih morao da ponižavam i samog sebe kao što to već uvek činim sa glumcima”.
Evo kolekcije tih pojavljivanja.
Suština pasijansa se oprašta od velikog intelektualca.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jovan Ćirilov (1931-2014)”
Jedan otac je odlučio da, od samog rođenja, jednom nedeljno snima svoju kćer po petnaest sekundi. Malčice je ubrzao povezane snimke i ispade ovo:
Ponekad se najbolja rešenja nalaze tamo gde ih uopšte ne očekujete.
Međutim, mnogo je važnije da prepoznate prirodu problema. Za rešenje ćete lako, kada za to dođe vreme.
A na galamdžije svakako više niko ne računa kao na relevantne činioce.
Ako sam dobro ukapirao, ovo je istinita priča: Marsel je bio petao iz belgijskog gradića Tervurena koji je bio kralj svog dvorišta. I kao takav, bio je neuništiv. Poslušajte priču.
Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.
И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.
Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.
I tako, mali je svet… Sretneš se sa nekim ko ti je nekad nešto značio, hoćeš da budeš ljubazan, baš se dešava prigoda, i tako…
Neki to vole vruće. Niko to ne voli podgrejano.
Trajalo bi predugo da vam sad objašnjavam zašto sam se setio ove scene; oprostićete, nadam se, što tog objašnjenja neće biti. Premija je već i to što sam tu scenu uopšte i našao u celini, bez okolnih komada, dostupnu na Cevki.
Pazi sad šta znači gluma. Uhvatite priču koju pričaju dva lica.
White man’s burden, Lloyd, my man, white man’s burden.
Kraj glume. Nema dalje.
Pademinaum da overim šta uradiše Simpsoni, po tradiciji, za omiljeni trgovački praznik Amerike (osim Božića, naravno – nego, Noć veštica, iliti po novosrpskom Halloween, danas postoji još samo zahvaljujući trgovcima). U poslednji čas, kad sam overio da su se uhvatili Kubrickovih filmova, ta tema je prestala da me zanima i uhvatio sam se nečeg drugog.
Epski. Pogotovo Jack Nicholson i njegovo “What scene?” – epski na kvadrat! 