Category: Istorija

Dešavalo se nekad.

Једна од пре: све укриво

После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.

Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.

Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.

(велика – овог пута препоручујем да се погледа)

Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све укриво”

Nemojte se zajebavati sa Šekspirom

Možeš da se ljutiš na Vilijama Šekspira ako hoćeš. Možeš i da budeš onaj drugi Vilijam što se preziva Šatner – pa šta? Možeš da budeš sve što ti duša ište, ali to nije dovoljno da središ Šekspira. Jer treba da znaš na čijoj strani je Patrik Stjuart…

Sve u svemu, ustanovili smo pravilo: Shakespeare maketh the hero of oneself, oh my. A kapetan Kirk može da se ljuti koliko hoće, jer kapetan Pikard je ipak veća faca.

"Kosmos" za kreacioniste

Znaš kako je: sloboda mišljenja, sloboda govora, ovo-ono, ravnopravnost u medijima… Tamo neki kreacionisti su tražili da im se ustupi isto vreme na mediju istog ranga kao što se emituje “Kosmos: prostorvremenska odiseja“. Ne, stvarno: ovo se desilo.

Kako bi to moglo da izgleda? Recimo:

E sad: dok je parodija, ajde-de, pa još kao da se kiselo nasmejemo lošem vicu.

Nastavite sa čitanjem… “"Kosmos" za kreacioniste”

Gabriel García Márquez (1927–2014)

Suština pasijansa se oprašta od omiljenog pisca.

Gabriel García Márquez (1927–2014)

…Nevolja je bila u tome što je kiša sve sluđivala, remetila i nagrizala, tako da bi među zupcima najjalovijih mašina izraslo cveće ako ne bi bilo podmazivano svaka tri dana, oksidirali bi konci brokata i buđ bi se zapatila na mokrom rublju. Vazduh je bio toliko vlažan da su ribe ploveći mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor.

Sto godina samoće (1967)

Још спојених судова: Бисера

Није први пут да ме Грба изокола претекне… мада се већ две недеље каним да напишем ово, опет је он испалио наслов са текстом из мог будућег чланка и пре него што сам га написао. Начело истовремености смо већ обрадили, или ћемо га једном бити обрадили, шта прво наиђе (да, Даглас Адамс је у праву – није проблем у времеплову него у глаголским временима).

Те седамдесеттреће су се испонадогађале бројне важне ствари, мерено мноме, а и цео онај велики рокерски талас је некако већ почињао да хучи и бучи и проћи ће још цела година док се не разиђе у диско пену. Код нас се водила битка за Студио Бе. Властодршци са Првог програма радио Београда (ови са другог и трећег и двеста двојке се нису много питали) су богорадили свашта о дуплирању капацитета, неозбиљности, вашарском приступу и тако даље. Студио Бе, тада млада самоуправна станица намерена да испомера ствари и докаже да радио може сам да се издржава од реклама (са којима су, вала, имали и мере и духа, импровизовали су их у углавном у трку), је након само годину дана у етру почела да се шири. Не знам тачно које године су покренули други програм, кад телевизију, само се сећам да су званичном радију феноменално показали у ком ћошку да клечи по питању емитовања озбиљне музике, кад су отворили и трећи канал који је само то емитовао бар осам сати дневно – мнооого више него ови државни. У ствари не знам ни кад су почели да издају плоче, мислио сам тек седамдесетчетврте, међутим…

Овај сингл је био права мала револуција за то време. Звучао је скроз шлагерски а опет нимало шлагерски. Није било ревијског оркестра него је свирала, у пуном саставу (без Златка, дакако, он не свира) Корни група. Бата Ковач је, изгледа, вазда муку мучио да скрпи довољно пара за уредан и угодан рад групе, па овакви излети нису били реткост. Сличне ствари су радили и касније; мајсторима компликованог подземног звука није било мрско да одсвирају нешто певљиво – занат је занат је занат. Nastavite sa čitanjem… “Још спојених судова: Бисера”