Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dešavalo se nekad.
…Zapravo nije bilo tako, ali moglo je. A to je isto kao da je bilo°.
Šta da radi čovek sa viškom snage, nego da ga uloži u licemerje?
Ako ste dugo proveli ispod nekog kamena, onda nećete razumeti. Ovo je priča o srpskoj politici.
________
° Tako će biti ako se verbalni delikt vrati na scenu. Država vredno radi na tome da Suština pasijansa postane leglo opasnog razmišljanja. To jest, razmišljanja. Termin “opasno razmišljanje” će uskoro postati pleonazam ako ne preduzmemo baš ništa.
У међусобној преписци се исповртела једна, хм, женска момчад која данас цепа Цепелине… врло занимљиво и на граници између савршеног и богохуљења, но то ће Грба кад му се наврне. Мени је на ум пала једна друга.
Слађана Милошевић се одавно изборила за место негде у врху галерије виђених дама домаћег рока. Специфичан глас и још специфичније поигравање разним варијантама свог лика су јој, с једне стране, омогућили богату каријеру, а с друге стране ни критичари ни публика нису баш знали где да је стрпају. Пробила се, испрва, напола шкакљивим хитићима “Ау, ау” и “Амстердам“, са текстовима из угла рибетине из осамдесетих.
А онда је почела некако да лута, бар жанровски, што збуњује публику и више не знају који то треба да јој дођу на свирку. Што је штета, јер јој је све то јако добро ишло. Глас јој подједнако добро звучи и кад изиграва секси даму, и кад пева романтичне шлагере Дарка Краљића, и кад пева на немачком, и препотопске ствари, и кад пева блуз, и кад рока:
Мада, ово је студијски снимаk на плејбој плејбек (ака на дагласа, ал’ не баш, то је кад један зија а други да глас), и кренуо сам од њега само да се види да Слађана није наивац на гитари. Право рокерско прашење, макар и мало распонтанисано, је овде. Nastavite sa čitanjem… “Ауууу… женско, а цепелин”
Verovatnoća i statistika su matematičke discipline koje su svojevremeno izazvale novi talas razvoja matematičkih teorija, ne manje značajan od onog koji je nastao nakon razvijanja teorije infinitezimalnog računa.
No, nećemo se baviti proračunom verovatnoće da vas u nekom kafiću u Vićenci, u sredu ujutru kad je lepo vreme, neposredno pre prvog srka caffe latte doppio ogrebe gazdaričina mačka po ruci dok se iz pravca šanka, sa zvučnika radio-aparata ljubičasto-zelene boje čuje peta Mokranjčeva rukovet – jer verovatnoća da se to desi je svakako broj veći od nule, što nam je dovoljno.
Nego hajde da ispitamo empirijsku verovatnoću da se desi ovo što se već desilo. Pazi sad.
Nastavite sa čitanjem… “Hajde sad da malo pričamo o verovatnoći”
A sad nešto raskošno. Praznik za oko i dušu: remek-delo filmskog jezika.
Molim vas, pronađite 35 slobodnih minuta i tek onda pogledajte ovaj film.
Film Le Ballon Rouge (1956) je dobitnik Oskara za originalni scenario (jedini kratki film koji je osvojio Oskara tog ranga!) i Zlatne palme ukategoriji kratkog filma na Filmskom festivalu u Kanu 1956. Osvojio je i druge brojne nagrade, kojekuda po svetu.
I moje srce zauvek, još od davnih dana…
Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.
Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.
Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.
“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”
За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.
Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.
Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бубњар у трансу”
Ma, znam da je već bilo, ko te pita je li bilo, kad je bilo i koliko puta je bilo. Daj još jednom.
Baš bi bilo zanimljivo ispitati kako bi koji od ovih četvorokošuljaša danas reagovao.
Da se prisetimo.
E, tako. I nemoj da bih čuo nekog da pita što prilog kasni dva sata i dvanajs minuta.
У давна, прадавна времена, клипови су били оно на кукурузу, а видео са музиком се звао спот. Зашто се сад та пега (spot) зове спајалица (clip) остаће ми нејасно. Неког ваљаног разлога мора да ни нема.
Такође, у та времена је израда тих снимака (енгр: истих) била много једноставнија него данас. Ништа режија, опрема и шта ти ја знам – изведеш музиканте било где напоље, нађеш иоле занимљив амбијент – градилиште, ауто отпад, возиш их кабриолетом по сеоским путевима, и само их пустиш да зијају. После се звук некако уклопи са музиком и готово. Какви дизајнери, арт директори и остале зајебанције. Било је довољно имати откачену идеју.
Ово је једини мрдајући снимак Златка Голубовића који сам успео да нађем током свог истраживања (дакле, пет минута претраге по јућубету). Nastavite sa čitanjem… “Дрворед у мимоходу”
e, derane, kakve smo mi nekad priredbe pravili, to da si video! al’ najbolja mi bila jedna iz nehata što smo složili za osmi mart, beše valjda sedamdestreće. bio sam valjda treći gimnazije, a tu negde je neko od profesora odlazio u penziju, a onda u rasporedu časova urnebes. prvo celu nedelju nemamo njegov čas, a onda i kad su primili neku mladu na to mesto, opet je trajalo dok se složilo. naravno da smo imali malo malo pa prazan čas, hehe, ama su često uspevali da nam uvale i neku zamenu. tako smo te nedelje pred osmi imali već pet časova srpskog, izešga, bilja je kanda imala viška vremena pa evo nje svaki čas kod nas. e kad je trebalo da nam dođe na zamenu u subotu na šesti… jeste išli smo i subotom, to su tek ovi userenjaci posle dobili slobodne subote, e tu je nama pukao film, napišemo na tablu “vidimo se u ponedeljak” i razbežimo se.