Category: Istorija

Dešavalo se nekad.

Једна од пре: Бочек

Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.

а имала је и кожну футролуТада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).

Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Бочек”

Paja o intervjuima

Kasno sam saznao… Juče se navršilo 87 godina od rođenja Pavla Vujisića, jednog od najboljih glumaca koje je ovaj benasti narod ikad imao. Tim povodom, prisećamo se jednog pisma u kom objašnjava zašto je odbio nekog novinara koji je zatražio intervju.

Obratite pažnju na stihove pri kraju. To je Pajino delo.

Nastavite sa čitanjem… “Paja o intervjuima”

Kraj "Procesa"

Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći?

Danas se navršava 130 godina od rođenja Franca Kafke (1883 – 1924), jednog od najvećih književnika dvadesetog veka, čoveka koji je razumeo strahotu represije društva nad pojedincem i koji ju je opisao bolje nego što je to ikome drugom uspelo.

Google doodle u slavu Franca Kafke (1883-1924): parafraza novele "Preobražaj"

U slavu velikog pisca, prisećamo se kraja njegovog najpoznatijeg romana. “Proces” je nedovršeni roman, jedno od Kafkinih dela koja su objavljena zahvaljujući odluci Maksa Broda da ne ispuni amanet svog prijatelja: odbio je da spali Kafkine rukopise, nego ih je objavio.

Nastavite sa čitanjem… “Kraj "Procesa"”

Uhvatiti muvu u letu

Fotografija je rezultat trenutka uhvaćenog u večnost, ponekad na incidentni način, kao predmet slučajnosti… Ali – stani malo: da li je baš tako? Možda se u fotografiji nalazi i malo veći zalog? Budete li pažljivi u tumačenju priče o šest fantastičnih fotografija, shvatićete da ima ljudi koji su spremni da idu do kraja (svakog kraja) za jednu fotografiju.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvatiti muvu u letu”

Brrrm, brrrm. K’o Fanđo!

Koliko puta ste u životu čuli da se za nekoga kaže: “Vozi kao Fanđo?” Verovatno i ne znate, ali sigurno ste retko videli da neko vozi kao petostruki šampion Formule 1…

Fangio-MB-W196-3lMotor-1986Na današnji dan, daleke 1911. godine rođen je nepriksnoveni gospodar trkačkih staza (petostruki as), a važno je reći da je tada sve zavisilo od mašine i vozačkog umeća, kada nije bilo moguće iz boksa štelovati bolide. I danas, pola stoleća nakon vozačkih uspeha, Fanđo je ostao sinonim za brzog, ali i dobrog vozača. I Šumaher je, kada je oborio Fanđov rekord “skinuo kapu” El Maestru kako su Fanđa zvali u rodnoj Argentini.

Kod nas se odomaćio pogrešan izgovor prezimena ovog automobiliste, kao Fanđo, iako bi prema transkripciji i izgovoru pravilnije bilo Fanhio. Međutim, njegovi Argentinci, zapljusnuti talasima portugalskog jezika kažu Fanžio.

A ako se spremate da položite vozački ispit, ili ste odavno vozač, nije zgoreg da se podsetimo prve lekcije:

Једна од пре: пецарош поред моста

Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.

Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.

(велика је овде).
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пецарош поред моста”

Писаћка са тридесет свећица

На оближњој дописној листи осване овакав дијалог:

| пошто је ове године јубилеј Спектрума

Da jebote, manje od dva meseca do tridesetogodišnjice nabavke prvog nam kućnog računara 🙂

А газда од блога (фр. l’blogue), притиснут приликама, нема куд него ме задужи, без камате, да опишем случај.

За куповину кућне рачунаљке (у потоњем децином речнику се то звало писаћка, не оно што сте мислили него деминутив од писаће машине) сам се загрејао годину унапред, кад је у Старту изашао чланак о зе иксу 81. Онда сам нешто причао са једним старијим колегом, и он ме одговорио од тога, рече изашао је нови, много бољи, Спектрум, има чак 48 кила меморије и ради у боји!

Набавка је потрајала неколико месеци. Као млад професор, са скоро две године стажа, тада сам могао да скуцкам тих 280 марака (што изађе не много више од званичних 125 фунти), али није био проблем у парама него у дотуру. Након неколико одлагања и грижења ноктију, Спектрум је коначно стигао, ваљда на данашњи дан (еј, меморијо, издаде!) те 1983. Наводно га је пазарио неки нашијенац у неком крају Лондона где само Ирци смеју да зађу, а прошверцовала га нека турбо фолк певаљка (удата у Бугарској па се као враћа кући и увози сву силу појачала и звучника и, хм, “друге опреме” сакривене у звучнику). СФРЈ је волела да разрезује сумануте царине на сву могућу техничку робу, али је још више волела да јој се гастарбајтери враћају. Резервна варијанта би ишла, да ово није упалило, преко жене неког источноевропског амбасадора, како ми рече колега који је посредовао.
Nastavite sa čitanjem… “Писаћка са тридесет свећица”

Најважнији колски део

Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.

Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.

Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.

Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.

Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”