Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Prestani da buljiš u taj telefon!

Moralo je da se desi pre ili kasnije. Uhvaćen sam kako zveram u telefon iako je trebalo da zveram u posao. Nije imalo svrhe da potežem onaj patetični izgovor tipa “tek sam ga kupio, pa ga konfigurišem” ili “samo da prenesem imenik” ili šta ono još beše od tih izgovora, jer samog sebe sam uhvatio, a tu barabu do sada nijednom nisam uspeo da slažem.

Tek, bejah suočen sa stvarnošću u kojoj sam i ja postao telefonski zombi, pa makar i na nekoliko sati dva dana nakon kupovine, kad sam najzad raspakovao telefon iz kutije. Najzad rekoh sebi: “vidiš da je telefon pojeo bateriju od podneva do decembarskog mraka dok si drndao Wi-Fi, a pritom nisi uradio ništa pametno niti si se zabavljao; svedi ti to sokoćalo na ono što ti treba”.

Tako i bi. Rezultat: pred odlazak na spavanje spavanje trećeg dana posle punjenja, posle više od 60 sati uobičajenog korišćenja, imao sam još 71% struje u telefonu. Znači, može i tako: da imam struje za 7-10 dana funkcije u uobičajenoj eksploataciji.

Nastavite sa čitanjem… “Prestani da buljiš u taj telefon!”

Utovar nedeljom, 7. decembar

Jeste li skoro poslali SMS poruku na broj 1003?
(Jedan, dva, tri, mnogo…)

Postoji pravilo da svaka sponzoruša zna šta je ljubav, a šta su novci. Naravno, zna i šta je ljubav prema novcu, ali malo koja sponzoruša “boluje” od toga, jer je svesna da je novac sredstvo, a ne cilj ili nedajbože predmet obožavanja. Da svako pravilo ima izuzetaka potvrđuje Srbija, koja kao sponzoruša nikako da pokaže da zna razliku između ljubavi i zaboravio oružje il' pogrešio prst?novca. Volimo mi Ruse i oni vole nas. Ne svi sve, ali… eto… nađe se. Vidi koliko nas ima zajedno (i sa i bez Krima, Kosova i Metohije); mogu se naći oni koji se bezrezervno beznovčano vole. Al’ u slučaju bivšeg budućeg gasovoda, kao i uvek kad je ekonomija u pitanju, pita džep, a ne grudni koš.

Naravno da se ovakve odluke ne donose preko noći. Bar ne za javnost. I teško da o njoj nije bilo barem monologa za vreme ponosne parade. I ako među “našima” ima iznenađenih, onda su svakako bolji oratori, nego političari. Što, je l’, i nije tako teško. Čak se javiše i oni koji su javnosti i započeli priču oko “prazne šuplje cevi”, al’ narod je to već zaboravio.

Domaći mediji će se okrenuti kako vetar duva, odnosno kako nameće glupost domaćih političara, pa ćemo začas dobiti strane investitore u vetrenjače i škriljce. Nemojte se iznenaditi ako se pojavi i ideja za korišćenjem energije morskih talasa. Zakon o pomorskoj plovidbi odavno imamo, kao i prateće namenske nezavisne(!) organe, a to što nemamo direct access to sea ne znači da ne znamo da koristimo energiju plime i oseke.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 7. decembar”

Затурено у преводу (2)

Никад није довољно добро. Увек може боље. Може брже. Може чак и јефтиније. Може и нека два од ова три истовремено, само немојте тражити од аутомеханичара сва три одједном.

Позабавили смо се недавно одређеном преводилачком, ако је уопште било речи о преводу, хм… работом. Испало је да стварно може боље; да је било брже и можда и јефтиније можемо само да нагађамо. Месар који би радио том брзином би брзо остао без прстију.

Вежите се, залећемо се. Оригинал, за поређење, је овде.
Nastavite sa čitanjem… “Затурено у преводу (2)”

Zen vožnje u prirodi

I tako… Voziš bicikl po šumarku, uživaš u dobroj rekreativnoj aktivnosti, pa si još aktivirao nedavno kupljenu GoPro kameru, jer nije zgoreg da malo uvežbaš njeno korišćenje, valjaće… Da pokažeš da je istina ono što večeras budeš pričao društvu, jer nema šanse da bi ti inače poverovali.

Nastavite sa čitanjem… “Zen vožnje u prirodi”

Zen trača

Kada čujete reč “trač”, obično u glavi formirate negativan predznak. A ne znate, kako biste i znali, da je to nekada bio tehnički jedini dostupni vid društvenog angažovanja koji je danas poznat pod engrpskim imenom “čat”. Sadržaji tih, jel’te, čatova nekada su bili od presudne važnosti u kreiranju društvenih veza. Ovako nekako:

Ne potcenjujte snagu trača.

Utovar nedeljom, 30. novembar

Lepo pesnik reče “U čemu je tvoja suština, kada hoćeš da se dopadneš svima?”, al’ treba razmisliti, pa shvatiti šta je hteo da kaže. Nije to, bre, policajac il’ ministar, pa da ga odma’ razumeš. Čim zine!

Policajac namerno upucao dete. Pre nego što se namrštite na ovu vest, moramo da dodamo da je dete bilo naoružano. Dakle, potencijalno i opasno po okolinu. A sve to u državi koja nije na drugom mestu po broju komada legalnog oružja među civilima, nego u državi koja je na prvom mestu nuznemirujuća scena iz kompjuterske igricea toj neveseloj listi. Kasnija istraga će utvrditi da je oružje u dečijim rukama bila igračka. Verna kopija originala, ali ipak samo igračka.

Policajac će kasnije izjaviti da je sa dečijeg pištolja bila uklonjena upadljiva oznaka da je u pitanju igračka. Moguće je da je tačno, jer nemali je broj dece koji bi se drugarima-vršnjacima hvalio da ima pravi pištolj. A ovi ako stvarno nisu videli pravi pištolj, a vide da igračka nema oznaku da je igračka, eto novog idola u kraju.

Majka nesretno ubijenog deteta se udružila sa roditeljima čija su deca doživela slične sudbine i brižna pokreće akciju. Svesni da bi prava, jedina logična akcija bila uzaludna u toj državi ili ipak medijski operisani od zdrave logike, oni akciju usmeravaju na to da oznake na dečijim igračkama budu upadljivije i da se teže mogu skinuti.

san svakog marketing stručnjaka – napraviti pucaljku i od krajnje bezazlenog dečijeg junakaMajku mu, zar nikome od njih nije stalo da se takve igračke uklone iz prodavnica ili makar smanji njihov broj i njihovo reklamiranje. Da li je razlog pogrešno usmerene akcije to što neko od roditelja radi u “ratnoj industriji” ili, još gore, diluje nelegalno oružje?

Nismo mi mnogo nimalo bolji od njih. Pogled na listu za 2014. godinu nam govori koliko je kod nas oružja među civilima. A pogled na komšiluk i roditelje u kraju nam govori koliko dece ima “ratne” igračke…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 30. novembar”

Припази ту кашику…

Јућуб је постао нешто сувише лукав, и много ми свашта памти, иако му се не улагујем одавно (тј приступам му а да се не улогујем, не зна ко сам али ми зна ИП адресу). Кад сам прошли пут претраживао Луча Батистија, требало му је три недеље да престане да ми га подмеће у сваку могућу посету.

Зато сам данас мало лукавији – отворио сам укупно два линка кад сам тражио ово, па да видимо да ли ће овог пута нешто мање да ми памти.

Песма за данас је, нека ме исправи неко ко зна италијански, ја га баш и не знам (ал’ зна он мене, онако из довиђења…), отприлике “…и немој да би ми умро”. Пети Право.

О њој не знам ама баш ништа. Први пут је видим. На овом снимку изгледа очајно, права изботоксирана мумија, гледа да заради за пензију, појављује се у оваквој емисији где у позадини неки бројач врти већ трећи милион евара, дворедни текст вазда трчи дном слике, све шљашти и аплауз је тачно дозиран (реглером или тастатуром, питање је сад)… дакле, једна калаштура, таман по мери шоу бизниса, са све итанглеским (кад може енгрпски…) уметничким именом (иначе, Николета Страмбели), како је већ било у моди кад је почињала. Nastavite sa čitanjem… “Припази ту кашику…”

Zašto žene ne idu na pecanje

Dobro de, neke žene idu na pecanje, neki muškarci ne idu, pa dođe svejedno. Ali, šta se to ovde dešavalo?

Ovde ima materijala za debatni klub.

Nastavite sa čitanjem… “Zašto žene ne idu na pecanje”

Jedan FUJ i jedan MRŠ!

Dobar uzor ne može to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan, niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala. Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove namere. (…) Lažni uzor nije svetac, već svetac na kvadrat. (Vesna Pešić)

Danas nam valja ići neravnim putem rekapitulacije jedne domaće afere u nastajanju. Novinar Vremena Muharem Bazdulj tekstom Hronika najavljene praznine podseća na godinu dana od smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i tim povodom analizira njihovu zaostavštinu. Rezultat analize je intrigantan:

Bez njih dvojice Srbija [je] mnogo više divlje društvo nego što je bila.

Bazdulj do ovog zaključka dolazi velikom analizom koja zahteva koncentraciju i višestruko čitanje (kako sam kaže u tekstu: u političkom novinarstvu ne bi trebalo da bude larpurlartizama (…) u žanru komentara, za razliku od kolumne, važnije [je] šta kažeš nego kako to kažeš). Pogledajmo stoga detaljnije šta Bazdulj govori i otkud takav zaključak.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan FUJ i jedan MRŠ!”