Bez linkova, bez ilustracija. Samo tuga.
Negde u mutnim delovima moje svesti stoji još iz vremena visokog školovanja jedna šašava teorema koja otprilike glasi: svaki sistem koji jednom postane optimalan takav će sam od sebe i ostati. Naravno, ova teorema ima, meni sada nepoznato, polje delovanja. Recimo, sigurno je da ne deluje na automobile: novonapravljeni automobil divan je primer uglancanog i kao mačka predućeg optimalnog sistema, pa se čovek višenebaštako zadivljeno posle nekoliko godina zapita „šta bi?“, posmatrajući prljavu i kao stari čiča kašljuću gvožđuriju. I tako je to sa praktično svime što Homo Sapiens stvori: vremenom se, ovako ili onako, razglavi. Čarape se cepaju, košulje se izližu na laktovima, spejs šatlovi padaju, Sfingama nosevi otpadaju. A ni ekipa koja realizuje trumanovštinu Veliki Brat više ne valja.
Stvar je prosta da ne može prostija biti. Imao sam dosta posla (što za nas slobodne strelce i nije tako loša stvar), a pride sam se klonio svih dnevno orijentisanih medija nakon što sam doživeo skatološko iskustvo na televiziji prošle nedelje popodne. I kako sam to učinio, ispade premalo izvora za tekuće glugen-orijentisane sadržaje. Kao posledica, ispade šta ispade – ili bolje reći, ne ispade.
Ne prestaju da me fasciniraju kapaciteti političara svih boja i nijansi da pribave političke poene na uštrb bilo čije izjave, bilo kakve i bilo kada. Ako ta izjava ima nekakav naslov, pa još pritom u pisanom obliku, obaška netaktično intoniran bombastičnim atributom koji poručuje da je daleko bolje biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan, onda nastaje tarapana. Onomad beše jogurt-revolucija, ovog puta će biti od svega po ništa, jer ništa nije ni ostalo. Ni mleko, a kamoli jogurt. Sve su odneli. I nije im dosta.
