Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Crn(c)i roditelji

Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.

MimikrijaUkratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.

Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme Phantom of the Operagazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?

Nastavite sa čitanjem… “Crn(c)i roditelji”

Utovar nedeljom, 26. maj

Čestitam, vojniče! Izabran si za dobrovoljca! – uzviknu rimski centurion rimskom vojniku. Beše l’ to, valjda, u onoj strip-epizodi kada Asteriks odlazi na Korziku?

Kad sam se onomad latio pera tastature ne bih li napisao utovar-dva, željno sam očekivao odmor (zaslužen, a kakav drugi?) od redovnog i vanrednog posla. Nervozan i pun cinizma (jer to mi je oružje za borbu protiv gluposti) sklepah utovare ‘nake kak’i su. U ovom sadašnjem slučaju sam se, pak, vratio s odmora, pa će ovaj utovar biti vedriji. Ili ja to samo tako mislim…da l' i ovaj radi na AAA baterije?

U pojedinim trenucima željene dokolice na odmoru posvetih (previše) vremena televiziji. Akam tako onaj daljinski, pa promenim AAA baterije, pa nastavim da akam. I stalno zatičem onog političara (našeg, jakako) što posle svake izgovorene rečenice malo zastane. Da uzme vazduh, je l’? Ama, jok – da stignemo da se prekrstimo pre nego što on počne sledeću.

Bre, čoveče, fenomenalna nam je televizija. Da je nema ne bih znao da su već izmislili kafu bez kofeina, čaj bez teina, pljuge bez nikotina, brašno bez glutena i skupštinu bez kretena. Možda ovo poslednje još nisu izmislili. Možda i jesu, al’ ja “vatam” pogrešne kanale. Možda moram da menjam operatera kablovkse televizije. Možda…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 26. maj”

Једна од пре: где си нашао толику бару

Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.

У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…

Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.

ништа без бабе на бициклу

(велика)

Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.

Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.

Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.

Utovar nedeljom, 19. maj

Veli jedna poslovica, ko zna čija: pravo znanje počinje onda kad prepoznaš tuđe neznanje.

Samo po sebi, neznanje nije nikakvo zlo: čovek se celog života suočava sa novim stvarima i pojavama i sasvim je normalno da u jednom času ne zna sve o tome što sreće. To je posebno izraženo u današnje vreme, kad se život očigledno pretvara u trku. Problem je, međutim, u tome što srećemo ljude, i nekako mi se čini da ih je sve više, koji kategorički odbijaju da priznaju svoje neznanje o bilo čemu što ih se dotiče. I kao da to nije dovoljno, ne trude se da makar zaustave raspravu, nego glibe u još dublje blato pokušavajući da ostave nekakav utisak.

Nije važno kako izgledaš. Važno je da znaš kad si šef, a zatim -- kad više nisi. Šiljokurani koji misle da su i dalje relevantni verovatno trpe pakao od života.

Zašto li je tako, nikad neću razumeti. Nikad u životu nisam pretrpeo neke loše posledice zato što sam priznao da ne znam dovoljno (ili ništa) o nečemu što je predmet razgovora.

Jeste li skoro imali susret sa nekom sveznajućom huljom?

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 19. maj”

Utovar nedeljom, 12. maj

Ovako dobra vest nije odavno osvanula na početku utovara nedeljom: Kinezi su počeli da zatvaraju radnje i pakuju prnje.

Idite i zagađujte tržište negde drugde.Natrčao sam na portalu trojka.rs, a zapravo javljaju verovatno svi mediji: kineske radnje u Srbiji više nisu konkurentne i najzad im pada broj. Zbog opalog prometa, trgovci iz Kine su povećali cene onog đubreta kojim su preplavili tržište, a time su najzad skrenuli pažnju kupaca da za iste ili malo veće pare mogu da kupe i neuporedivo kvalitetniju robu.

Na stranu što što je tek sad neko primetio da u Srbiji postoji oko 10.000 radnji, a oko 300 prijavljenih radnika. Javna tajna je da radnice, u strahu od gubitka jedva nađenog posla, ne smeju da prijave to da pola plate moraju da vrate na ruke svojim kosookim poslodavcima.

Sanjam dan kad ću videti zatvaranje poslednje kineske radnje u Srbiji. Neka ih đavo nosi.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 12. maj”

Železnica

Do sada nisam pročitao nijedan, niti makar u najavi, smislen tekst o železnici. Evo, stoga, teksta koji je pre svega spisak činjenica koje se moraju razumeti pre bilo kakvog razgovora o njoj.

Zapravo, direktno sam isprovociran pojavom dva teksta: jednim iz Danasa, potpuno amaterskim, i drugim iz Blica, do početka do kraja punim apsurdnih gluposti (kako ćemo tokom teksta videti).

Uvod

Železnica je saobraćajni transportni sistem koji omogućava prevoz velikih masa. Osnovna ideja železnice je prevoz robe. Prevoz ljudi železnicom postoji jer može da postoji, nikako jer je suštinska svrha železnice. U tom smislu, tamo gde se drumski saobraćaj završava železnički saobraćaj tek počinje, jer su maksimalne nosivosti kamiona (pa čak i onih monumentalnih australijskih) tek nominalne mase železničkih lokomotiva. U novije vreme železnicom se čak prevoze i kamioni sa robom.

Nastavite sa čitanjem… “Železnica”

Utovar nedeljom, o Vaskrsu 2013.

Pa neka vam je sa srećom još jedan Vaskrs. Bio praznik ili ne bio, ne pravim pitanje kako gledate na to, utovaranje je trajalo cele nedelje i sad izručujem pred vas sav utovareni sadržaj. Pošto neće biti bogougodno, neka se osetljivi sklone na neko mirnije mesto.

Upozoreni ste.

Uhvatiti sebe za rep: herojstvo? Ludilo? Katarza? Nedoumica? Đurina kućna čarolija?... Eh. Ne. Krečana.Nego… Svečano objavljujem da sam samog sebe uspeo da uhvatim za rep… Pre tri-četr dana, dok sam pio jutarnju kafu, u nekom prikrajku sam pročitao reči:

Upozorenje: ovaj tekst nije preporučljiv za osobe mlađe od stotinu pročitanih knjiga.

I ta mi se misao dopala. Krenem da nađem izvor – i završim na Suštini pasijansa. Na članku napisanom kao stoti tekst za sedamnaest dana na blogu… Suncetižarenoebem, kad se tog časa nisam šlogirao…

Na stranu što se sadržaj u tekstu nije promenio ni za jotu posle dve godine. Ali, to je već neka druga priča.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, o Vaskrsu 2013.”

Ništa sirene, a? (Vol. 3)

Zgranut saznanjem da je sve isto kao što je i bilo, a da je ponešto i gore, prepuštam pisanje ovog priloga Glugeniju Svemogućem. Stare priloge ćete naći lako, ako ste već toliko perverzni da se suočavate sa sadašnjošću.

Svoj i izučio nove! Dve susedne zemlje ne, godine nastojanja da. Jedne strane je sve učinio namerno – gde treba ili su na izbore, prisetite. Obeležavanja prvog maja? Možda, da mu je vreme! Prihvate frustracije pri buđenju!

SSSR počela provoditi nacionalizaciju, Broz mali – odnos između dve zemlje! Dvadeset godina kad u Sisku, po završetku krenula nihilistički. Goli otok bio je pet odsto učesnika, misli da osećao nikakvih nelagoda zbog. Da smo bili sigurni da bi tu bilo različito.

Mjktibožju! Pa kak je ovo u autobusima zanimljivo. Oskudica, ali veselje!

Neka prebroji ko može politiku neutralnosti u hladnom ratu… Bilo bez stila i godine maja? Preminuo je koje smo mislili. Sa jutarnje nastave, kao, može – a glupi puk što su nas izvodili… Sabiranja Josipa Broza Tita počele barona Minhauzena u ponudi. Pročitam ponešto od toga, oličene u onoj staroj, njom i ostali građani. Da niko nije smeo, danas samo Srbiji trebalo raditi u Jugoslaviji.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa sirene, a? (Vol. 3)”

Sletanje u stilu impresionizma…

…Mada meni više liči na postmodernistički pristup tumačenju postsovjetskog realizma. Opskurna i nadasve vulgarna asocijacija na elemente epistemoloških analiza kasnije faze rada Vinsenta Van Goga ovde je nehotična, provokativna i na mahove naivna. Katarze nema, jer život je negde drugde.°…

Nastavite sa čitanjem… “Sletanje u stilu impresionizma…”

Utovar nedeljom, 28. april

A sad, mali eksperiment, nedeljom u podne. I to kao zagrevanje za teme koje nas se dotiču.

Nikola Tesla: čovek čija obrtna polja se ne okreću onoliko koliko se on okreće u grobu.– Klanjam se, ekselencijo! – reče portir veselo.
– Moja titula je viša – upozori ga Tesla.
– Visočanstvo? – promuca portir.
– Još viša – reče Tesla.
– Veličanstvo?… – jedva izgovori portir.
– Još viša – hladnokrvno će Tesla.
Tu portir već zaneme, jer za veću titulu nije znao.
– Ja sam Srbin – rastumači Tesla mirno i dostojanstveno.

Dijalog je vođen između Nikole Tesle i portira hotela De La Societee & Encouragement u Parizu, 19. februara 1892. godine.

– * –

Jeste li pročitali? Jeste li pažljivo pročitali?

E, vidite: tu smo gde smo zbog dve vrste magaraca. Onih koji izmisle i napišu ovako nešto i onih koji su spremni u tako nešto da poveruju.

(tnx Slobodan via FB)

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 28. april”