Primetili ste, dakako: jutros nije bilo video klipa kojim započinjemo dan. Tako ti je to kad ti padne glava od umora u tri po ponoći.
Ukoliko vam se učini da vreme stalno protiče brže nego inače, mogu samo da vam poželim dobrodošlicu u sredovečnost. Bez namere da uvredim vaš poletni osećaj večite mladosti, naći ću za shodno da sa vama podelim svoje misli na temu muke po vremenu.
I to iz ličnog iskustva.
Pre nekog vremena, ima tome nešto više od godine, rekao sam jedno veliko “dosta!” u poslu kojim sam se do tada bavio, te sam se okrenuo od zaludne rabote koja mi je donela status primaoca nacionalnog tapšanja po ramenu. Olakšanje koje sam pritom osetio može da se uporedi sa idejom onog lika iz vica koji je teglio nakovanj po džungli; kad su ga pitali “šta će ti taj nakovanj”, on reče “ako me napadne tigar, ja ću bacim nakovanj, pa ću brže da pobegnem”. E, pa desilo se: bacio sam nakovanj i pobegao. Štaviše, bacio sam i čekić od pet kilograma koji sam koristio uglavnom za krckanje lešnika.
Nastavite sa čitanjem… “Kako to izgleda kad ne možeš da postigneš”
Ako je to ikome bitno da zna, imam završena tri razreda trećerazrene muzičke škole. Kad je trebalo da polažem ispit na kraju četvrtog razreda, dosetio sam se da muzika i nije nešto čime bih hteo da se ozbiljnije bavim u životu. Bilo kako bilo, imam školovan glas – tačno znam kad treba da zaćutim.
Šef se, kao i svaki drugi šef, provodi, a (sa)radnicima je ostavio da rade njegov pos’o. Ovog puta sam ja izvukao najkraću slamčicu. Ne bunim se (mnogo), jer epilog je isti.
Rasprava se otegla – uz izgleda standardnu proceduru “ja tebi, ti meni” u srpskom pravosudnom sistemu – i nimalo me nije interesovala dok nisam 
Suština pasijansa je mesto koje se vremenom samo od sebe oblikovalo onako kako je htelo. Izgleda da sam bio u zabludi kad sam pomislio da će postojanje ovakvog prostora nužno izazvati nepresušne talase inspiracije… Ono nije da nije, inspiracije ima uvek, ali vremena nema toliko koliko bih ja voleo. Zato mogu reći da imam sreće što se ovde takođe stiču pisanija mojih saradnika. “Lako je tako”, reći ćete vi. Jeste, lako je. A gde to piše da čovek ne sme da ugodi sebi i svojim idejama? Pa još u takvom društvu? Uostalom, posao čine ljudi.