Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Вршидба праксе

Мом оцу је стигао позив. Пошто је мало матор за те ствари, оставио ми је да га погледам. Неко предавање о здрављу, уз бесплатну вечеру.

Хм… звучи сумњиво. Дођем, погледам, на коверту печат неке фирме, дакле јесте сумњиво. Питам се већ шта ли то продају. Осим здравља, наравно.

И ево позива преда мном, на столу. Скоро да не знам одакле да почнем. А, да, од гуглања. То је компанија Хигму из Чантавира, чији лого је радила нека векторска фирма из Мађарске, с којом су у некаквој групи са гомилом других фирми одатле, а из чијих имена нисам доконао око чега су се то груписали (осим мајстора за израду логотипа). Агрегатори веле да се баве “неспецијализованом трговином”, да фирма ради али је у некаквој врсти блокаде рачуна, но то су агрегатори, њима није веровати, они знају о свакоме по ништа, не проверавају, не освежавају, то је туто бајато.

Нађем тако и сајт саме фирме, на чистом енгрпском:

а можда је требало да га читају мађарски, цомпоњ?

Од целе фирме… укупно једна особа је видљива, ем члан ем директор. Имао бих ипак целу једну примедбу, исту коју сам упутио критичарима тендера (оног вагона с угљем што се качи иза локомотиве) за бусплус, којима се није свидело што је конкурс био само на ћирилици: ако хоћете да послујете негде, а не знате језик, каква сте ви фирма ако вам је скупо да платите преводиоца? У овом случају, ако се у Чантавиру говори претежно мађарски, ако сте фирма, платите лектора да не изгледате шантаво. Nastavite sa čitanjem… “Вршидба праксе”

Traktat o licemerju

Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…

Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.

Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.

Nik Vujičić govori na Pravnom fakuletetu. Fotografiju sam ukrao bez ičije dozvole sa sajta koji je takođe već ukrao tu sliku od Tanjuga.

Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.

Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.

Nastavite sa čitanjem… “Traktat o licemerju”

Utovar nedeljom, 23. septembar

Jesam li vam lepo rekao da ne treba da gledate televiziju i čitate novine? Zašto me ne slušate? Govorim za vaše dobro, ali vi izgleda ne želite da vam iko drži pridiku o političkoj svesti. Pa dobro, ako je tako, ostanite u političkoj nesvesti.

Kita (crvenih ruža) za braću socijaliste -- sve na čelu sa onim što neće da pije espreso u Sarajevu...Nekako se sve slučilo na gomilu. I video sam ono što nisam hteo da vidim i pročitao sam ono što bih radije da nikad nije ni napisano. Dakako, taman pomislim da ne može gore, a onda vidim kako može gore. I sad sam se kontaminirao mislima koje nisu povezane drugačije nego mojom perverznom maštom i sve se nadam da ću se probuditi iz košmara… A onda vidim da se dešava ponovo i ponovo i da nam neumitno sledi dan mrmota. Šta će biti sa našom decom, mogu da naslutim. Šta će biti sa našim unucima – to ne mogu.

Neće biti bolje, ali idite i potpišite tu jebenu peticiju. Talasanje mora da bude uzajamno da bismo bar deo stanovništva držali van stanja anestezije.

U međuvremenu, nema mi druge: udri brigu na veselje. Dok nihilisti nisu preuzeli i taj domen.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 23. septembar”

Dečiji rođendan

Kako preživeti dečiji rođendan? U igraonici, mislim.

Ne, nemam nikakav mudar savet. Imam pitanje na koje nemam odgovor, bez obzira da l’ je Aleksin rođendan ili nekog njegovog drugara. Deca se jurcaju, igraju, izbegavaju da jedu i rade sve ono što se od njih očekuje. Roditelji sede i smaraju se Sleepy smile, gledaju ih I don't know smile, srknu malo kafe Coffee cup i(l’) vode, pa u krug.

U stvari lažem. Majke se tu brzo i lako upoznaju; očevi su ti koji se smaraju, na mobilnom kuckaju poruke il’ traže izveštaje iz kockarnice.Mobile phone Neko čak piše prilog za Suštinu pasijansa. Winking smile Computer I tako kad su “tuđi” rođendani…

Nastavite sa čitanjem… “Dečiji rođendan”

Autobus!

Ovako dramatičan trejler niste gledali odavno.

Jedino, majku mu, uvek mora nešto da fali: jedno osam busplus kontrolora na stajalištu i jedno dva komunalna policajca da izmlate onog kretena koji slika fotoaparatom po autobusu. Ovako, jeste da deluje zanimljivo, ali to nije to… Nedostaje šarm smrdljivog beogradskog vazduha, prljavih trotoara i izdrndanog asfalta. Evropska dekadencija! Horor! Dabogda se ta unija raspala pre nego što stignemo da potrošimo sve pozajmljene pare u pokušaju da im se priključimo, verovatno u svojstvu evropske baba-sere.

Utovar nedeljom, 16. septembar

Zašto gledate dnevnik? Pokušavate da izazovete gorušicu? Željni ste nervoze? Nedostaje vam TV rečnik devedesetih? Odobravate masovne krađe? Još uvek verujete da se politika bavi onim o čemu političari pričaju? Verujete i u Deda Mraza? Blago vama…

Uhvaćeni na delu su uhvatili na delu hvatača na delu. Sledi dogovor u toku pauze rada glavnog odbora stranke.Dakle, bavite li se onim “Bim i Bum” političkim previranjima? Nemate pametnija posla nego da pratite hoće li lopov A zajebati filozofa B, da li će strateg C omazati tanjir kretenu D i da li će drkoš E uhvatiti na delu opaučenog F? Verujete da oni to tako baš misle? Zaboga, pa to je tako uhodan proces da ga oni obavljaju rutinski. Samo je pitanje ko je koju slovo na cedulji izvukao iz šešira u ovoj epizodi.

Predstava koju oni pred nama igraju nevažna je za sve nas. To se, međutim, teško može prevladati zato što većina i dalje ne ume da živi svoje jadne živote pa pokušava da živi tuđe. Svaki minut koji im posvetite znači još jedan minut gliba u blato, a znači i priznanje da ste i sami nevažni. Ne dozvolite to sebi. Ako vam je baš toliko stalo da gledate guzice, nemojte gledati dnevnik, nego porniće.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 16. septembar”

Jedna na dan: projekat se nastavlja (ret.)°

Petnaest dana se pretvorilo u trideset osam. Plan za tihu retroaktivnu nadoknadu će se pretvoriti u tajfunski utovar fotografija tokom nedelju dana. Ali, tako ti je to kad nemaš kome da polažeš račune, nego si svoje volje gospodar, pa misliš da možeš kako hoćeš…

“Danas ću… Ne, večeras… Bolje sutra, jer sad bih morao da popijem kafu, a to ne smem…” a onda sutra: vanredni posao, vanredna glavobolja, vanredni gosti i, uostalom, redovno stanje u kome ništa ne može da se izvede kako je planirano. I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju.

Međutim, to što 38 dana nisam objavio fotku dana nikako ne znači da za to vreme nisam ništa slikao. Naprotiv: upravo sam proverio brojčanike: od poslednje objavljene fotke u ciklusu “jedna na dan” do danas, načinio sam ni manje ni više nego 3150 ekspozicija. Uto sam prešao i oko 2500 km puta, vozio sam i bio vožen, i to kopnom, vodom i vazduhom. Za tih 38 dana, fotografijom sam se bavio svaki dan. I ako izuzmem vožnju i druženje sa nekim dragim ljudima, fotografija je tema kojoj sam se apsolutno najviše posvetio u avgustu  i septembru.

Jedna na dan

Zbog toga, savest mi je mirna (mada možda neće biti mirna nakon što natovarim sve ovo za kratko vreme). Za kolotečinu će biti vremena kad udari zima. A do tada, mislim da neću imati miran vikend: slede i druge foto-sesije. Uostalom, to je moj izbor: bolje je da ne mogu da postignem zamišljeno nego da živim u danu mrmota.

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan: projekat se nastavlja (ret.)°”

Ko je Prljavi Hari?

I know what you’re thinking. “Did he fire six shots or only five?” Well, to tell you the truth, in all this excitement I kind of lost track myself. But being as this is a .44 Magnum, the most powerful handgun in the world, and would blow your head clean off, you’ve got to ask yourself one question: “Do I feel lucky?” Well, do ya, punk?

Ovim monologom počinje, i završava se, film Prljavi Hari, koji opisuje netipičan događaj na poslu policajca: hvatanje ludaka sa snajperskom puškom. Priča je ispričana pre skoro 40 godina i uključuje neke sada nestandardne elemente, kakav je hladnokrvno ubistvo desetogodišnjaka. Nekvalifikovan sam za ozbiljno čitanje filmskog jezika, pa ostavljam detalje profesionalcima, dok skrećem pažnju na glavni lik, Prljavog Harija Kalahana. To je čovek koji na radnom mestu policajca hvata pljačkaše banke, sprečava samoubicu, postavlja zamke pomenutom ludaku sa snajperom, juri ga kroz grad, i na kraju ga ubija citiranim šestim metkom.

Nastavite sa čitanjem… “Ko je Prljavi Hari?”

Utovar nedeljom, 9. septembar

Objavio sam rat životu u danu mrmota. Kako stvari stoje, koraci u toj borbi su prilično dugi i vode ko zna kud. Što bi ono rekli: svako “zašto” ima svoje “jebi ga”…

Da vas priupitam nešto: kada ste se poslednji put suočili sa nekim svojim velikim strahom? Samo mi ne recite da nemate strahova, jer ću u tom slučaju pomisliti ili da lažete ili da ste ludi… Ako sve bude kako treba, danas je taj dan u mom slučaju. Ne znam hoće li se desiti ili neće, jer zavisi od mnogo spoljnih faktora; drž’te mi fige da prilika uspe. A da li ću ja uspeti? Pa sad, na to pitanje ću imati odgovor malo kasnije.

Ovo je tuđa fotografija. Radim na tome da dođem do svojih. I to odozgo.

Nije hrabar ko nema straha, nego je hrabar ko ume da drži strah pod kontrolom.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 9. septembar”