Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo elemente socijalnog folklora.
Koliko je konzumerizam duboko usađen u suštinu socijalnih normi modernog življenja? Rekao bih da je prilično duboko. I da je neizlečivo. O čemu ja to? Pogledajte.
Nema opravdanja. Reč je, zapravo, o sledećem: smak sveta se već desio, ali nas nisu obavestili o tome putem Ćijukalice, fejZbuka i ostalih resurAsa.
Navodno, kanadska policija traži lika koji je vozio 299 km/h autoputem nadomak Vankuvera i okačio svoju vožnju na youtube. Mislim da će moći da mu pljunu pod prozor. Figurativno, to jest – neće ga naći nikad.
Prebacite u HD verziju, bacite sliku preko celog ekrana i pratite broj na plazma displeju levo od obrtometra…
Setio sam se pokojnog Dragiše iz Kikinde… Stigao je s posla u tri i petnaest, ručao i seo na motor sa još jednim drugom. I stigli su na vreme na koncert grupe Gillan u Zagrebu koji je bio zakazan za osam uveče. Istom brzinom kući u Kikindu, na spavanje, pa ujutru na posao. Ah, da: oko 470 km u jednom smeru…
Postoji linija koja se pruža kroz sve stvari: duga, prava putanja od kolevke do groba. Šta biva kad se čovek suoči sa krajem te linije?
Predlažem vam da prebacite film u HD verziju i da raširite sliku preko celog ekrana.
Ovaj kratki film je skrenuo pažnju na sebe na festivalima. Na jednom je i nagrađen.
– Добар дан, Зене, шта се ради?
– Ево, Комшија, датирам
– Е, а што баш сад?
– Да би остало записано. Једног дана, кад будем мртав и бео, ја ћу и даље датирати. Од данас.
– Мудро. Шта вас је навело на овај чин?
– Па, некако ми жао археолога. Дођу лопови, похарају гробнице, све испретурају, и археолози се после муче да објасне зашто су нашли четкицу за зубе поред нокшира, и онда нису у стању да погоде откад датира налаз. Овако им је лакше, тачно ће да се зна да Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт датира од 13. јула 2012, по сопственој изјави. А ви Комшија, шта ви радите ових дана?
– Карирам столњаке.
Vodite strogog računa kako rukujete crnim rupama. A kad nađete nuzefekat u svoju korist, nemojte ga zloupotrebljavati.
Ovo sam ranije gledao. Da me đavo nosi, možda čak i na Suštini pasijansa. Ako je tako, onda je prethodnu instancu pojela crna rupa. Uglavnom, odlučio sam da ne proveravam ima li ovoga negde u arhivi. Ako sam stavio jednu crnu rupu na blog, još jedna ne menja stvar…
Ovih dana ćemo još malo pretresati nezavisnu produkciju Future Shorts.
Postoje razne vrste zamlata. Pogotovo su opasni oni koji svom predmetu zamlaćivanja prilaze elaborativno i u očekivanju da će celi svet da im se divi. Najgore od svega: ponekad im uspe. I onda, ostaje da se priupitamo ko je ovde lud.
Nastavite sa čitanjem… “Koncert za pisaću mašinu i orkestar”
Snimak koji sledi nije za nišče duhom: ovo se desilo prošle nedelje na Evropskom prvenstvu u atletici u Helsinkiju.
Ostaje mi da se pitam dokle to vodi. Znam da je Duci Simonović bio u pravu, ali zašto niko neće da naglas upita koliko smisla ima ubijati se zbog nekakvog rezultata u sportu?
To jest, voleo sam ga. Čak i pratio, odlazio na utakmice, pratio prvenstvo. Tamo negde, do 1980. godine. A onda sam otkrio neka korisnija životna zadovoljstva. Danas je mnogo šta različito. Ali jedno nije.
Uživajte u večerašnjem finalu!
Danas zeleno, sutra crveno, prekosutra, je li, žuto.
Moraću da opet pogledam “Varljivo leto ’68”, nisam odavno. Imam DVD sa kioska negde u onoj gužvi…
Kada si dao sve, šta ti je još ostalo?
Ovo je priča o jednom posebnom čoveku. Ispričana je jezikom kamere bolje nego što bi moglo da se ispriča rečima.
Imao sam prilike da upoznam neke visokogorce; štaviše, imam jednog u familiji. To je posebna sorta. Naučio sam da ni ne pokušavam da ih razumem.