Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт не ради баш ништа за потребе ове приче. Он то ради за себе, јер му је ћеиф. Седи за рачунаром и ређа пасијанс.
Звони телефон. Ах, ето мени звања, помисли Зен будистички, јер га је звоњава тргла из пасионираног дремежа.
– Добар дан. Да ли је то стан породице де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт?
Охо, обрадова се Зен напретку. Више не мисле да се зовем Стан де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт.
– Јесте.
– Ја сам Цајка из компаније Стратеџик Ву, и…
– You’re doing your company a great disservice by mispronouncing its name. It’s стретиџик вју, so you better learn to pronounce it right or I’ll get seriously worried about your future chances with…
Клик.
Зен лагано спусти слушалицу, гледајући је с неверицом. Припали цигарету и одби два дима, са индигнацијом.
Последња су времена дошла, помисли Зен. А можда и задња, ако долазе кроз простор… Телепијачари сад мени залупе слушалицу. Не стигнем ни да им честитам што имају кампању унапређења нечега, да им се захвалим што мисле да сам способан да подигнем магнетну огрлицу. А то би тек био увод у потезање закона о оглашавању, који су управо прекршили, и за који ми је испод црте да потежем адвоката, ал’ могу мало вербално да га претећи принесем слушалици. Ништа од свега тога. Узалуд мој труд да креативно допринесем разговору, да спремим виспрене и изненађујуће одговоре, да освежим некоме дан.
Изем ти звање.
Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.