Jeste li kad čuli taj jezik? Niste? Biće da jeste, samo ako imate televizor ili ste ikad u poslednjih deset godina ušli u neku prodavnicu. I ne samo da ste ga čuli, nego vaša deca verovatno tim jezikom već govore. Ili će govoriti. Tugo
jesenjazimska.
Moj Komšija je samozvana jezičara, baš da ne kažem negovatelj jezika. Mnogo pre nego ja, primetio je da jezik govora i pisanja ne pripada onima koji su školovani da se nazovu stručnjacima u toj oblasti, nego svima koji misle (ili bar govore i pišu) na tom jeziku. Dao je sebi u zadatak da ispaljuje mentalne strelice na svakog ko pokušava da ga natera na bilo kakvu paušalnu misao, a kamoli na ikonografiju mediokriteta.
Komšija čak ponekad i tiho popizdi za naš račun, iako mu malo ko daje za pravo, a tek je malo onih koji su spremni da poslušaju, razmisle i shvate. Pošto je premalo ljudi oko mene koji se iole trude oko jezika, a kamoli da ga neguju, a tek na tako šašav način, trudim se da ispratim sve.
Engrpski, ili kako to Komšija naziva, “engrbian” (taman da zazvuči kao da ima veze sa mnom), provaljen je na blogu koji on vodi na engleskom jeziku još od doba dok je boravio Tamo Preko. Sad kad se vratio, još je luđe: nova perspektiva se pretvorila u novu dimenziju: čovek uočava ono što mi uzimamo zdravo za gotovo.
Žao mi je što nemam kapacitet da ignorišem te tekstove. Ama, kad bih makar imao hrabrosti da se usprotivim tezama koje i Komšija ima običaj da udene između redova. Ne zbog utuka čoveku sa kojim je zadovoljstvo stupiti u raspravu, nego zbog klasičnog poricanja da je kolonizacija srpskog jezika stranim rečima načinila najveću štetu otkad srpski jezik postoji. Ovo što se sada dešava u srpskom jeziku nije se dešavalo ni pod Turcima ni pod Marijom Terezijom. Biće kasno kad shvatimo. Poricanje je jedino preostalo kao metod pre nego što se pomirimo. Što se mene tiče, pomiriću se sa tim kad crknem.
Neću da širim priču. Ako znate engleski dovoljno da umete da čitate između redova na tom jeziku, čitajte sami. Ako ne znate engleski, ima Komšija svašta nešta i na srpskom, a što se takođe tiče jezičarenja – pogotovo komparativnog. A kad iščitate leksikon pod naslovom “Vodič kroz običaje severnoameričkih plemena na prelomu vekova“, možda će vam Amerika ogaditi. Kao što bi trebalo.
Za ljubitelje SF-a, ima Komšija i neka iznenađenja. Tamo na matičnom sajtu su prevodi na engleski. Ja, pak, navijam za održanje materijala na srpskom. Moraću da mu predložim da preda nešto Suštini pasijansa na čuvanje i čitanje…
Ako vam ništa od ovog nije jasno, uhvatite mog Komšiju na Suštini pasijansa. Bez brige: prepoznaćete ga među najaktivnijim komentatorima, od one sorte što ima svoje mišljenje koje nije nužno u skladu sa mišljenjem autora teksta.
P.S. Umalo da zaboravim: to “komšijanje”, sve sa kapitalizacijom, virtualna je pojava, objasnio sam još onomad. Koliko mi je daleko? Hrabriji bi smeli i biciklom, eto toliko je daleko, eeee, blizu. Nije nas ni Atlantski okean omeo u druženju, pa neće ni 55 km puta od kuće do kuće. Vidimo se ponekad. Nažalost, ne dovoljno često.
(Via)
Dakako, zašto bi Suština pasijansa bila izuzetak od sveopšteg trenda nacionalne histerije? Dok god bude postojalo ovo mesto, potrudiću se da, u duhu svih ostalih medija na srpskom jeziku, svaki put podsetim vaskoliki auditorijum da je ovo dan kad polovina Srba slavi, a druga polovina ide na slavu onim prvima. Da li ću uvek da koristim tu floskulu baš do u reč ili ću varirati izjavu, sad ne bih znao da vam kažem; tek, zašto bismo mi ovde bili rogati!
Kad se setim toga odma mi krenu suze na oči bre i može neko da kaže da je prošlo dwajes godina al meni ko da je bilo juče wreme je stalo ljubawi moja biće dana i biće leta bićemo opet prwaci sweta a sad bi najwiše woleo da postoji wremeplow brate a sada ću da obrišem prašinu sa wehaesa i da se podsetim svega dok se mudonje ne dosete pa da to počnu da puštaju na histori čanelu preko kablowske to je bre istorija.