Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Što je tražio to je i dobio: sad je pljunuti patriota.
Bože mili uda velikoga!
Koji šćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne:Tradiciju gizdavu gospođu;
Istoriju staru al držeću;
I Prosvetu damu od manira;
I Kulturu maloletnu curu.
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (I): POČESTO DUNE KABADAHIJI”
Ако сам очекивао трамваје у Сан Франциску, дочекао сам да видим тролејбус. Од трамваја је остало то да имају некакве аутобусе без прозора, који личе на трамваје, ал’ то сам виђао и другде по Америци. А дочекао сам и да седнем у трамвајски вагон.
У ствари, поред вагона, лакта убаченог кроз прозор… јер нас је газда, који изгледа добро познаје боља места по граду, одвео у кафану направљену од старог вагона. Не знам где је то, ни како се зове.
Из неког разлога, гости су “напољу”, тј ван вагона, а у вагону су шанк и кухиња. Вагон је скроз португалски – застава и остала декорација. Дрвени делови су одлично очувани, и понешто оног месинганог окова. Лим, међутим, не може ни да се види, јер је прекривен небројеним слојевима фарбе. Види се по главама завртања, које су све до једне скоро двоструко дебље од истих таквих завртања завијених кроз нешто друго.
U sledećih nekoliko meseci Austrija će biti u fokusu
Pesmu Evrovizije su sami sebi natovarili na vrat, šaljući ženu sa bradom u sigurnu pobedu. Koncert Vana Morisona će im se desiti osmog juna, a šta će Šef tamo doživeti, da li dobro ili loše, nije toliko bitno koliko je bitno da će jedno od ta dva nesumnjivo biti veoma. Mi što ostajemo evo ovde možemo makar da se upoznamo se sa najboljim što Austrija pruža:
Наредног дана, после посла, код Харија на пиво. Улица је ваљда Филмор или тако неко од оних места где се зидала историја психоделије. СФ је то.
Била је и нека вечера, ништа за памћење. Штавише, ни кафана нема неку посебну физиономију. Јесте фино скоцкана са плафоном у боји шупе, зидови обложени што платном исте боје што резбареном дрвенаријом, лустери у некој имитацији фењера од кованог гвожђа, намештај од пуног дрвета, али има у сваком углу исти велики екран са спортским каналом (срећом не нарочито гласно) какав има и најобичније појило. За разлику од већине других места, једва налазимо места да седнемо – гужва је прилична. Покушавају да се истакну маштовитим именима ића и пића, што раде и сви остали, па та трка у рекламном наоружању врло брзо изађе на нерешено. Међутим, кафану чине гости, и они дају атмосферу. Разговор, граја…
Но, пре него што убацим фотку, звучна кулиса.
Е, тако. Ова песма ми се врзмала по глави цело вече (и још једно вече, кад смо опет дошли овамо). Наравно, то није тај Хари, није битно.
Bazaltna lava je tečna i siromašna gasom, polako se razliva i formira reku koja teče iz kratera ili pukotina smeštenih na padinama vulkana. Ovakve erupcije su karakteristične za Havaje. Ponekad lava izbija iz izvora u obliku vodoskoka, a visina koju dostiže je promenljiva, od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara. Kod ovog tipa vulkana, jezera lave mogu da ključaju u šupljini kratera. (Otkrivanje sveta: Vulkani, str. 24)
Ljudi, dna nema. A tako nam je potrebno.
Рад са новом екипом ме нанео у Сан Франциско, где смо боравили неких девет дана. Хотел у јапанској четврти, повезан са јапанским тржним центром, где сам попио зрењанинско пиво. Тј звало се “Сапоро“, писало “мејд ин Џпен”, али укус је био баш тај. Ал’ ништа од фотке, нисам се још био распаковао.
Нисмо ишли право код муштерије, него прво преко код Пита на доручак.
Јес кафана и није кафана… нема пића, само клопа. Клопа бар није типичан амерички хотелски доручак (који се обично састоји од кафе, оне округле кифле с рупом, коцкице крем сира и/или мармеладе, или житарица које потопите у сок или млеко, плус јабука или банана), него је било добре кајгане, мексичких шпеција (тако, бурито, карните) и разних сендвича. Први пут сам јео хеш браунс, илити сецкане мрке, што је кромпир сецкан на коцкице од око 5мм, упржен на мрко (са све љуском) али не баш скроз испржен… мало чудно, ал’ држало је до касног ручка.
U pravu ste ukoliko vas goni neodoljivi osećaj da današnji video ima neke veze sa jučerašnjim.
Matematika je čudovišna ljudska zanimacija čija je svrha globalno prepoznata tek u poslednjih desetak godina. Naime, od samih početaka, tamo negde sa Pitagorinom matematičkom sektom, matematičari se bave svojim poslom sebe radi. Njihovi rezultati nikada nisu sledili iz potreba okruženja ili nekakve neodoljive potrebe da se razume naše okruženje. Ne, matematika je bila svet za sebe, prostor koji su matematičari proširivali pre svega jer su to uspevali da učine. Ipak se ponekad desi da celo to sviranje znatevećčemu donese neku korist. Na primer:
Pa i nije ti neki primer, kažete. U ovom trenutku negde ne duva vetar, pa šta? Nije bitno gde ne duva nego gde duva.
Ma nije valjda. A šta ako ste Ričard Parker?
Зачудо, целе 2006. нисам снимио ниједну кафанску. Ваљда зато што нисам ни залазио. Онај посао се завршио, нови нису захтевали никакве одласке било куда, па ни на пиће. Зато је 2007. осветлала образ.
За ову екипу сам радио већ целе две недеље, исто од куће, а онда се газда сетио да би било лепо да се видимо. Пошто познаје мој крај (а и има с ким да подгреје сарме у комшилуку), договоримо се да се нађемо у Гаврану.
Није неки проблем, знам и ја свој крај, поготово Атлантску улицу, где је забрањено псовање и крстарење (што је уклоњено са сајта о глупим законима, али саобраћајни знаци још стоје). До Гаврана никад нисам свраћао, Атлантска је бре за туристе а не за нас.
Sećate se, zar ne? Uzmete knjigu iz biblioteke, počnete da čitate, kad na margini stranice osam nažvrljano plavom hemijskom stoji “Okreni stranicu 392”. To i učinite, kad tamo nacrtana ona stvar, kompletirana dlakavim cojones.
Bivalo je tako. To su, kako se kaže, drugačija vremena bila – knjige deblje od 200 stranica ljudi su zaista ponekad i čitali. Poluljudi nisu – i o tome se ovde radi.
(Kad već govorimo bezobraštine, uključite titlove da biste saznali koju državu automatizovani Jućubetov prevodilac koristi umesto nedostajuće ili “nedostajuće” reči vagina).
Šta ja znam. Najlakše je optužiti ljudski rod za sistematski nedostatak inteligencije, čak i kreteni vremenom postaju razočarani svojom okruženošću idiotima. Ja imam alternativnu, premda veoma tanku teoriju: svi su ti loši komentari slični pećinskim crtežima. A kao što je poznato, pećinski crteži su produkt supstanci za modifikaciju svesnosti.
Nije, dakle problem pamet, nego droga. I da, sedenje na ladan beton.
А после летовања у постојбини (или, како се данас каже, постојебини), назад на посао… што је углавном било кућа-кућа-кућа-кућа (тј радио сам од куће). Осим кад је требало да се опет оде до Њујорка, и опет до мог другара.
Овог пута ми је објашњавао како може да се сними филм за десет хиљада долара, јер је дигитална техника доступна. Испричао ми је и сценарио, нешто о кубанским бегунцима које враћају кад их ухвате у води, а примају кад их ухвате на сувом, тзв. правило суве ноге. Па се тако раздвоји породица и креће филм… који ваљда никад није ни снимио.
Видео сам реглер са 24 канала, где су се клизачи сами померали како су стајали у том тренутку на снимку, за случај да негде пожели да помери неки – довољно би било да заустави снимак (замало да кажем траку, нема траке) или чак и без заустављања, ако уме. Пустио ми је живи снимак “Хотела Калифорнија” на некаквим референтним звучницима, то је била акустара на увце, ал’ онако да ми је уво међу жицама. Закључио сам да је мој половни Јовица од 35 долара, купљен са иБеја, довољно добар, ипак сам само скромни гастарбајтер а не пијани хифилистичар. Флајку са ћалетовом лозом нисмо ни отварали, то је као за следећи пут (кога није било, ово ми је у ствари био последњи одлазак).
А онда на вечеру. Неки алжирски или беше можда марокански ресторан, са морскетином. Тад сам први пут сфоткао тањир пред собом.
Дотле сам уображавао да од рибе човек не може да се преједе. Е, па није тако. Иначе, тај обичај да се слика клопа је довео до извесног поремећаја у промету ресторана, кад се усталио неких седам-осам година касније. Неко није био лењ па је мерио просечно задржавање гостију, што је од памтивека било око сата; сад је сат ипо. Шта гости раде за тих пола сата? Фотографишу вечеру, каче фотке на сајтове (не само фејЗбук, има тих охохо), проверавају да ли се јавио неко из Лајковца, читају коментаре, и никако да навале. Ето окачих и ја, са извесним кашњењем, ни десет година. А и није никаква социјала од мреже, него комшијско блогорађење.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: збрка у глави, и без пића”