Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Čist ginekološki fenomen: Kad državu siluju, pukne joj himna.
Nema dana,
da ne popije litru domaće
(brlja na veresiju, do plaće
koja zamalo pa sad će).
Nema dana,
kad ne proba paštetu
koja škodi i paščetu.
Nema dana više
da ne diše kubni metar sulfur peroksida.
Nema dana
da ne bi ranâ od kamdžije stida.
Nema dana
da ne popuši kesu duvana
(krdža, brale, spopadaju bale!)
Bio je lep letnji dan, kasno popodne, pastorala. A onda je sve otišlo k vragu jednim sletanjem koje nije režirano u Holivudu, tako da se nije desilo ni u jednom svetskom (poželjno američkom) gradu velikom barem dva miliona stanovnika, već u nekoj pripizdini, u kukuruzištu.
Razvuci-der preko celog ekrana: ovi momci imaju dobru ideju kako se dizajnira slika u animiranom filmu.
Nakon gledanja sledećeg video-klipa, vrlo je verovatno da će se među čitaocima Suštine pasijansa naći i oni koji misle da su dovedeni u zabludu ovim naslovom. Međutim…
Kada se čovek okrene oko sebe (posebno ako živi u gradu), možda tek u posebnom trenutku nadahnuća shvati da dobar deo onoga što vidi nije postojalo pre njegovog rođenja. I to je prava snaga nauke: oruđa koja daje za stvaranje jednostavnijeg, boljeg, lakšeg. Korisnijeg. No, da bi nauka došla do praktičnih rešenja, neophodno je dati joj i novca i vremena da akumulira… rekao bih unutrašnju energiju tumačenjem nekih, u svakodnevnom životu potpuno nebitnih pojava. Recimo:
Nemam pojma koji to uređaj u našoj kući može da zahvali svoje postojanje dokonom naučniku kome je bio potreban način da izmeri veličinu zvezde Rigel, pa je u tu svrhu smislio sasvim novu tehnologiju… ali sam siguran da takav uređaj postoji.
Da, potpuno sam siguran.
Celog života čuvam mogućnost da osetim strahopoštovanje prema ljudskim sposobnostima koje nemam. Evo baš je u subotu poljski fudbaler Levandovski dao gol onako kako nikada nisam umeo. A jedna od glavnim stvari za koje sam oduvek imao dve leve ruke jeste crtanje. Zato svaki put ostajem zapanjen kada vidim crtačku rutinu, posebno kada se radi o tehnici koja koristi pravila anamorfoze, što je bezobrazluk po sebi. Recimo:
Spektakularno.
Moglo je to bolje. Ustavnu povelju kao da su pisali uz vjetar.
Marka sportske opreme za disciplinu pretrčavanja iz urušenih partija u profitabilnije. Adiodaso oprema je udobna, lagana, preporođuje. Bio je i jedan ovakav slučaj: čovek koji se iz Instituta nuklearnih nauka u Vinči vinuo u nebesa meditativnih visokoletača, na brzaka je oblačio Adiodaso opremu i srušio se iz patriotskih visina u – Novu saveznu narodnu skupštinu! Udes je preživeo, za razliku od nekoliko zgranutih građana.
Ne znam ko je rekao, jer svi ponavljaju, da reč seče kao mač. Posle se iznosi da je progovorena u afektu, pa zvuči kao izvinjenje i ništa više. Na glasu je i efektna reč, koja pogađa u srce problema, sa minimumom glasova. Ali, to samo znači da efektne reči mogu – da rane u srce kao koplje. Sa odsečenom glavom, ili probodenim srcem, svejedno je. Hajdemo da uvedemo aefektnu reč. To je efektna reč rečena u afektu, a koja je ubila čoveka. Nabijanje čoveka na reč. Zgodno je i za epitafe: ubi ga aefektna reč.
Da vidimo prvo šta živi ljudi mogu i smeju:
Ako bih bio primoran da odaberem jednu ljudsku aktivnost prema kojoj gajim najdublju odbojnost – a da ne pričamo o narkomaniji i ostalim pedofilijama – morao bih da ukažem na tetoviranje. Ima tu, svakako, ličnog animoziteta prema iglama, ali je u osnovi moje nezainteresovanosti za crtanje po telu ipak činjenica da se radi o nereverzibilnom procesu: učinjenom poslu manje-više mane nema (videti priču Tetovirani život Dušana Radovića).
Dok Šef i dalje jede neoverenu zaher tortu u jugozapadnom prikrajku Mariahilfer Straße, a vi se pitate šta ste Bogu zgrešili da morate svakog Uskrsa da doručkujete tvrrrrrdo kuvana jaja, sa svih strana od jutros stižu usklici radosti onih koji su Veliki post proveli u ubeđenju da je njegova suština u uzdržavanju od masne hrane…
Radujete li se Uskrsu. Radujete li se tucanju? Jeste li spremili jaja za danas i naredne dane? Radujete li se prenosu iz Skupštine i prenosu Blagodatnog ognja iz Tel Aviva? Uzgred, valjalo bi pitati bajne srpske novinare da li se piše veliko slovo B u reči “blagodetni”?
Što ‘no reče neko – Da nije smešno, bilo bi komično. Opet se pare poreskih obveznika troše nenamenski. I nebitno je da li je tako planirano u zakonskim aktima kojima je definisan državni budžet za ovu godinu, bitno je da se pare namenjene vojsci troše za religijski crkveni običaj. A crkva kô da je prijavila mesto prebivališta u nekom poreskom raju, pa u ovom (kao i svim drugim slučajevima) ka budžetskoj kase se obraća rečju daj, a nikad rečju na.
I nije to samo pitanje troškova angažovanja Vojske Srbije, jer trošak za vojnike koji će stajati ispred Skadra na Bojani Hrama Svetog Save postoji postrojavali se oni tamo ili ne. Pitanje je i troškova transporta iz Izraela do Srbije, a onda i duž Srbije (sa Kosovom), pa onda širom brdovitog Balkana, kao i svih onih koji će uzimati praznične dnevnice šetkajući se i pokazujući svoje iskeženo lice. Očigledno se ima para za dokazivanje nedokazivog, a nema se para za lečenje bolesne dece.
Možda bogougodnjaci misle da se deca leče molitvama, dok se oni sami za sopstvene potrebe i ne prijavljuju u red na magnetnu rezonancu. Za njih taj red ne postoji.
И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.
Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.
Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: само шанк, нема столица”
Pre svega da pogledamo jedno mišljenje o civilizaciji Homo Sapiensa.
E sad. Priznajem da nisam pesimista koliki je tvorac ovog rada. Konačno, trend zagađivanja u zapadnoj civilizaciji, glavnom generatoru i napretka i njegovih izduvnih gasova, jeste u opadanju, tu nema zbora. Danas je zagađivanje stalno mesto zemalja trećeg sveta, recimo Zapadnog Balkana. Ali, kako vreme prolazi, približavam se ovakvom, defetističkom viđenju stvari. Tome pre svega doprinose moje učestale posete Upravnoj zgradi preduzeća u kome radim. Ali, to je neka druga priča.