Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Ako ste nekad davno gledali filmove sa temat’kom kung fua, onda znate da svaki borac koji drži do sebe imitira neku životinju i svoje pokrete izvodi tako da oni podsećaju na pokrete te životinje. Te ovaj je zmaj, onaj tigar, pamtimo i jednog medveda i jednog pacova, ama ko bi se sad svega setio. Međutim, najveća misterija od svih beše…
Ma, pazi samo taj rad nogu, taj paralelni gard, tu ofanzivnost…
E, sad smo sve videli.
Kad se podiže kuća, pogotovo montažna, nema šale: mora da se radi marljivo, jer vreme je novac. Evo kako se jedan majstor snalazi da prištedi vreme uz pomoć trakastog metra.
Redovno nam kradu bajseve iz zgrade, pa smo u četvrtak ugradili video-nadzor. Juče su nam ukrali kameru.
Muškarčine, jedno pitanje za vas: kakav je vaš odnos prema današnjem danu? Izigravate li pažljivog muža/sina/brata/partnera/momka u prostoj nadi da ćete se izvući? Mislite li da je jedan buketić dovoljan da vas iskupi za nepažnju tokom ostala 364 dana?
Ili, pak, progoni vas misao da je Osmi mart socrealistička tvorevina (mada… jeste) kojoj je zdrav razum ustupio mesto, te biste više voleli da žene u svom okruženju uvažavate svakog dana najviše što možete?
I šta sad? Jeste li iskreni? Ili se pridružujete svetskom danu (loše) glume, kad muškarci glume džentlmene, a žene glume da su oduševljene? Kojoj god strani da se priklonite, upamtite da ne možete završiti tako što će ostati u pravu. Ili ćete zaboraviti neku sitnicu, pa će se vaša supruga/majka/sestra/partnerka/devojka/… naljutiti na vas, ili će vas zadesiti ona strašna situacija kada vam se postavi pitanje na koje je moguć samo odgovor koji ona ne želi da čuje (jedino rešenje je da padnete mrtvi – ne da se pretvarate mrtvi, nego baš-baš). A možda se konstelacija svemira uroti protiv vas, pa načinite neku grešku koju odavno niste…
Da vas čujemo.
Mi, ovde na Suštini pasijansa, ne govorimo o koincidencijama, nego o sinhronicitetu. To je pojava koju smo odavno uspeli da dokažemo…. Nažalost, samo empirijski, što je loš dokaz za one koji imaju tu lošu, ali korisnu naviku da misle svojom glavom. To, usput, dokazuje i mnoge druge stvari, poput Sterdženovog zakona, koji pominje junak današnjeg priloga.
Pratite pažljivo. Ako vam šta nije jasno, premotajte malo unazad i pogledajte ponovo.
Stvari stoje ovako: čega god da se latite na polju ozbiljne fotografije, neko je to verovatno već radio. I ne samo to: možda se to već pretvorilo u stereotip. I ne samo to, nego će se naći neki mudroser da vam drži predavanje šta je i kako trebalo da uradite.
Blake Little nije to mogao više da izdrži. Ponudio je nešto što nije niko pre njega, na radost pčelarske zadruge.
Ali stvarno: čovek je godinama išao uzduž i popreko po svim zemljama bivšeg SSSR i vredno fotografisao autobuska stajališta u gradovima i van njih, jer ona su unikatna dela čiji izgled je prevazišao utilitarnu dimenziju. Pogledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Opsesija: socrealistička autobuska stajališta”
Tata, ‘ajde da zajedno nacrtamo Obeliksa iza žbuna. Ja ću da nacrtam žbun, a ti nacrtaj Obeliksa.
Dan državnosti Republike Srbije ima da se slavi dva dana. I to ima da se slavi neradno. Ako bilo koji “neradni praznik”, pa i Dan državnosti pada na neradni dan, odnosno na dan koji je i
onako neradan, onda se mora preseliti na radni dan, koji će zbog toga biti neradan. Logika je jasna. Narod ima da praznuje i neradno slavi. Klasični neradni dan je za odmaranje, druženje u okviru porodice, sa komšijama, prijateljima i Utovarom.
Neradno praznovanje važi za sve zaposlene, pa i za učiteljice. A što važi za učiteljice, važi i za učenice i učenike. Ako se poslodavac smiluje, važi i za njihove roditelje.
Ima već neko vreme kako Aleksa zna “svih sto slova” azbuke, pa ga paralelno sa redovnim školskom literaturom (Jova-Zmaj, Branko Ćopić,…) upoznajemo sa obaveznom literaturom (nije školski obavezna, nego je obrazovno obavezna). Harija Potera ostavljamo tetkama, porno-časopise drugarima (zar je već počelo!?), a Asteriksa dragovoljno roditeljima. “Na Korzici” nam je za sada omiljen, jer počinje tučom među galskom decom. “Naselje bogova” smo preskakali, dok nismo čuli da se pojavio sinhronizovani crtać.
Zahvaljujući autorima i izdavaču Asteriks je postao to što jeste i to ne može da naruši izbor glavnog glumca srpske sinhronizacije. Al’ što može da iritiraaaa…
Suština pasijansa upućuje tužan poslednji pozdrav Umetniku.
“E vidiš”, reče mi stariji brat mog školskog druga, “ti nikad nećeš biti Pikaso zato što samo voziš taj tvoj bicikl, a nisi se setio da napraviš umetničko delo od delova koje si polomio.”
Nije mi bilo jasno šta ovaj to lupeta, ali nisam se nešto veliko ni trudio da ukapiram. Posle mi je doneo udžbenik iz likovne umetnosti, pa mi pokazao kako je Pikaso zavario guvernal bicikla za zadnju stranu starog sedišta, pa to sad liči na lobanju bivola. I ta skalamerija stoji u nekom belosvetskom muzeju i svi joj se dive.
Kako, molim?
Ideš tako ulicom, kad jednom uličnom kuvaru dosadno, pa pravi predstavu.
Ima ludaka. Kreativni ludaci su najbolji od svih.