Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Човек који је умео да оде са журке

Нино Ферер је био чудан лик. С једне стране је изградио лик поп зајебанта, с друге стране је радио много озбиљније ствари. На оном првом делу се наватао пара, ал’ је канда хтео много више. А завршио је од своје воље, двоцевном картом за оно боље место.

Да је имао и верне публике, бар по Европи и, наравно, пре свега по Француској, види се из атмосфере овде.

Ово је снимак из 1993, дакле скоро тридесет година након премијере из 1965. Дотле је био некакав музикант, снимао плоче, али од овог га је нешто кренула карта. Добро је схватио да му та жица добро иде, та лагахна зајебанција, па је снимио наредне године велик европски хит, “Телефон” (који су Елипсе много боље извеле, Еди Декенг је имао прави соул глас и ваљда францускији нагласак), где ваљда набраја ко би све могао да се јави на Гастонов телефон али се никад нико не јавља. Слична зезалица је и наредни хит, “Краставци“, где набраја шта све носи на излет.

Nastavite sa čitanjem… “Човек који је умео да оде са журке”

Polis

U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?

Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?

Nastavite sa čitanjem… “Polis”

Crtanje raketom po Aurori Borealis

Verovali ili ne, može i to.

Uključite preko celog ekrana HD sliku (ili čak 4K ako imate prikladno sokoćalo za prikaz takve slike) i zavalite se. Ah, da: možda ne bi bilo loše da utišate zvučnu zavesu ovog snimka i, eventualno, pustite neku meditativnu muziku koja je vama po volji… (Gde li samo nalaze tu, hm, muziku, da nam je samo znati…)

Pazi sad: Surprised smile

Nastavite sa čitanjem… “Crtanje raketom po Aurori Borealis”

Једна од пре: онај други мост

Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.

Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.

Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?

eos_2860520131221_20_06_08

 

Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: онај други мост”

Letimični pogled na "Masku Crvene Smrti"

Volite li literaturu Edgara Alana Poa?

Kada je Crvena Smrt navalila na svet, princ Prospero i njegovi odabrani podanici su se zatvorili u prinčev zamak sa svim blagodetima ovog sveta, ostavljajući sirotinju van zidina da se snađe kako zna i ume ili da umre po sopstvenom izboru. Kada je odabrana elita ušla u zamak, princ je dao da se ulazna kapija zamandali tako da niko ne može više da uđe.

To je, takođe, značilo da niko više ne može da izađe.

Nastavite sa čitanjem… “Letimični pogled na "Masku Crvene Smrti"”

Utovar nedeljom, 8. februar

– A kolike su mu dimenzije?
– Ama kakve dimenzije, bre, bate, ovo ti je čis’ bakar, nema tu ništa dimenzije!

Kao što svaki pijačni mufljuz zna, mušteriju treba obrlatiti i pričati joj ono što hoće da čuje. Ili bar ono što je dosad prolazilo. U samousluzi, ili kad pazarite preko mreže, nema ko da vas obrlati osim onog što piše. Čitate li vi to?Sitna slova

E, da čitate, čudom biste se čudili. Našli biste da postoji sir bez mleka, prehrambeni ekvivalent eksera od plastelina. Našli biste da čokolada više ne mora da sadrži kakao. Da so nije isključivo natrijum hlorid, može i kalijum hlorid, nema veze što je otrovan. Da suvi vrat ne mora da bude suv. Da ručni alat ne mora da bude od čelika (što, istina, ne piše, ali pokušajte magnetom, ili sačekajte da se skine hrom pa da proviri žuti metal).

A onda se zapitajte zašto je sve to štampano tako sitnim slovima. Zašto više ne kaže koliko posto čega ima. Zašto više ne mora da piše zemlja porekla. Uostalom, nije vaše da pitate šta kupujete, nego da ćutite, platite i odnesete. A posle, ako vam nešto bude, ko vam je kriv. Lepo je pisalo. Postoji jedna vera koja tvrdi da je greh prevariti slepog. Za okate ne kažu ništa.

To je za ono što platite. A za ono što dobijate džabe kad vas zovu telefonom jer su vas izvukli, to oni sigurno rade zato što su mekog srca pa eto rešili da vas obraduju. To nije uračunato u cenu ničega, to oni iz svog džepa.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. februar”

Нисте баш морали

“Дође тако човеку да пљуне од Душана Васиљева” гласио је стари гимназијски штос. Напросто не знам одакле да почнем а морам једном. О оним тужним тренуцима кад схватиш да су музичари, колико год да су повремено богати и славни, обични радни људи и грађани и да треба исплатити кредит, извући се из чабра, поправити штету од луде главе… и да онда раде оно што скоро сви раде: праве нешто за продају.

Није много битно да ли ће се то продавати. Битно је да су кренули да раде нешто што иначе не би, само зато што су умислили да ће то имати прођу. Понекад упали, чешће не.

На ту тему је Прљави инспектор Блажа лепо рекао “паре ће да спискаш / слава ће да прође / алкохол ће једном / главе да ти дође“. А и ДЛМ су рекли “ствари боље ходају кад не мислиш на продају”. Али нема ко да их чује, ил до мозга не допире, па се догађају ружне ствари.

Шта овоме фали? Па прво, да су изабрали било које друго женско име, можда ово не бих ни приметио. Него ме заинтригирало какав је то вашар мелодија, можда је то неки месни фолклор из доба док су били у Аустралији… кад оно јок, fair овде не значи ни вашар ни фер (игру),  ни поприличан ни умерен ни скроман ни ведар (без облачка) ни бледолик… него пријатног изгледа, лепушкаст… и Мелодија је женско име. Да нисам почео да лупам главу око значења наслова, не бих ни слушао текст, да нисам слушао текст не бих ни чуо ово.

Nastavite sa čitanjem… “Нисте баш морали”

Na krilima u Jugoslaviju

Da li je to Grčka? Ne. Da li je to francuska rivijera? Ne. Da li je to Turska? Austrija? Švajcarska? Rim? Ne, sve je to Jugoslavija.

Da li znate šta je zajedničko za ova tri pojma: Kodachrome, Pan American, Jugoslavija?

Tako je: ta tri pojma označavaju entitete kojih više nema. Legendarni film Kodachrome se ne proizvodi od 2010. godine. Pan Am je bankrotirao 1991, a ta godina beše i de facto poslednja u životu one zemlje velike 255.804 kvadratna kilometra na koju pomisli svako ko je rođen u njoj. E, pa da vidimo šta je to Pan American zabeležio o Jugoslaviji na 16-milimetarskom Kodachrome filmu davne 1964. godine.

A čemu je bilo namenjeno sve ovo?

Nastavite sa čitanjem… “Na krilima u Jugoslaviju”