Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Znaš ono kad te pitaju zašto prvo vidiš munju, pa tek posle čuješ grmljavinu? Odgovor je, naravno, zato što se uši nalaze iza očiju. No, da li ste ikada osetili baš jak zvuk? Jeste li bili spremni za njega?
Da li biste umeli da se snađete u ovakvoj prilici.
Роботи су свуда око нас, само што их не препознајемо, јер практични ум схвата да човеколики не служе ничему, а слепачки ум, по дефиницији, не би приметио ништа што није баш очигледно.
У суштини, ваш ауто је већ поприличан робот. Има ли крстарење? Оно, да вам држи брзину а да не морате да држите ногу на педали? А, шта, то су имала нека боља кола још пре педесет година? Па шта, тада се то радило механички, данас се ради електронски. Као да је разлика између дизелке и парњаче значила нешто – са обе сте стизали на исту станицу. Веш машина мери масу веша и по томе подешава како ће да пере? Ето робота.
Роботска педагогија није подучавање робота. То је подучавање људи да се на роботе навикну. Она мора јако да пази да контрира лику злог робота из лоше фантастике из педесетих, и зато…
…први рачунари на којима су се истраживале имитације људског мишљења, бар они што су излазили у јавност, од свих могућих корисних ствари – играју шах. Јапанци направе робота за изложбу, и шта тај ради – балансира чигру на оштрици катане. Nastavite sa čitanjem… “Јарићи некрштени”
Neka i njima bude zanimljivo, reče jedan veseljak i postavi telefon sa video snimkom gliste pored bare pune žaba.
Jeste li se ikad raspravljali sa nekim saputnikom u avionu o sedištu do prozora? Volite li uopšte da gledate kroz prozor dok letite? Stanari Međunarodne svemirske stanice kažu da vreme provedeno u kupoli, vidikovcu stanice, ne može da se uporedi ni sa čim. Viđali smo već mnoge sjajne video snimke sa tog prozora, nego hajde da se na čas zabavimo idejom o doživljaju gledalaca.
Šta biste dali da možete da doživite ovakvo iskustvo?
Jedan od samuraja Skoja je rekao “hajde da zajedno pravimo te utovare nedeljom”. Nećete verovati šta se potom dogodilo!!!!!!!!!!!
A opet, ako ćemo pravo, možda i nije tako teško poverovati: počeli smo da pravimo utovare nedeljom zajedno. I to je bilo to.
Eh, k vragu: nikakva navlakača od nas. Nikakva tuča ili barem hvatanje za rever. Ama, niko se nije ni posvađao! Dosadni ljudi, pa to ti je! Čak je ostalo zabeleženo da je jednom od samuraja bilo pomalo neprijatno što je u uvodnom pasusu upotrebio više od jednog uzvičnika (a i to je, da njega pitate, bilo previše). I tako, htedosmo reći, ove utovare pravimo zajedno još odavno. I odavno ne vodimo statistiku tipa “ja sam ovoliko, a ti samo onoliko”… Mi to zajedno, kao da smo na radnoj akciji, božemeprosti.
Problem može da nastane kad se neko zaleti da kaže nešto, pa niko živ ne može da ukapira zašto je to rekao, a posle ne može ni on sam. E, tu onda rade makaze (ne samo slika makaza koju poznajete iz utovara). Da smo bar neki pravi medij, pa da od ničega napravimo nešto. Ovako, mrka kapa: toliko smo benasti da se takvim nastupima čak i ponosimo. Što reče jedan od nas: “Znam ja nas, je…” A, ne, nije rekao to, već: “Mislim da ćemo skroz razbiti onu famu o babicama i kilavoj deci”.
A ono prvo kaže svako od nas, ponekad. Podsećamo jedni druge i sami sebe da je dobro što se nismo dali socijalnim lenjirima, pogotovo onim što vode ka zaposlenju u raznim javnim preduzećima.
Jedan otac je pokušao da zadrži komunikaciju sa decom na nivou. Nije mu uspelo, jer deca samo na fejZbuk misle. I onda je odlučio da odigra na jednu kartu: nastaviće komunikaciju putem društvenih mreža…
Složićete se da je ovde nepoznato koliki je tačno utisak proizvela potreba za samohvalom, a koliko je posredi tzv. hajp i ima li tu iskrenih osećaja. Efekat verovatno neće izostati. Znaćemo do podneva…
Evo šta biva kad se fetiš pretvori u opsesiju pokrivenu solidnom količinom novca…
Pa dobro, 1150 konskih snaga, šta je to, ni 1200…
Putnici su postali probirljivi. Žele da imaju pristup netu dok putuju. Autobusi sve češće nude uslugu Wi-fi veze, a šta je sa avionima? Ovako izgleda adaptacija jednog aviona za satelitsku vezu sa Internetom.
E, sad samo još da zazidaju prozore, pa smo kompletni morloci.
Ljudi misle da su brži nego što jesu, obaška što misle da su pametniji od pravila koja im se nameću i kao rezultat dobijemo poneku budalu koja pogine pretrčavajući pešački prelaz dok mu je crveno svetlo.
Neki su našli rešenje.
Jednostavno, efikasno i zabavno. Dakle: genijalno.