Gledaj dobro.
Rekoh, gledaj dobro. Možda ugledaš lepotu.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Ne baš sasvim mudra upotreba vitla
Upoznajte budalu meseca.
Mada, možda nije budala: možda je samo glup i bežao je sa časova fizike kad su u sedmom osnovne radili vežbe iz slaganja sila.
Kilo leda u sudoperi…
…i eto vama efekta sa koncerta Pink Floyda 1968. godine.
Sad, pretpostaviću da je taj led dovoljno hladan (barem -25°C), ali nešto nisam pri vremenu da isprobam. A i hardver mi previše blizu, pa…
Utovar nedeljom, 19. januar
Nekada davno, omiljena parola pri početku nekog dešavanja je glasila “Vežite se, polećemo!”… Danas je sasvim umesno da pitamo da l itreba da se vežemo ili opašemo pojasevim za spasavanje, jer ovo nije poletanje, već gnjuranje u gustu smrdljivu masu…
Beše ono trik pitanje: “Šta je gore – neznanje ili nezainteresovanost?” na koje uobičajeni odgovor za daštanje vazda spremnog građanina Srbije glasi “Ne znam i ne zanima me”. Tako će, otprilike, izgledati nastupajući republički izbori. Ništa nije slučajno, dakako: manevar uspostavljanja unitarne vlade će verovatno uspeti, a šta će potom biti jednako je odgovoru na ono pitanje s početka. Verujem, takođe, da ova opipavanja javnog mnenja kroz “zastrašujuće” izjave, poput one o uravnilovci siromaštva među starijima od 65 godina, zaista i služe da se ispita da li je pravi čas za Onu Konačnu Tranziciju, u kojoj će siromaštvo najzad postati institucija, a ne samo realnost.
Suština? Nema suštine (osim Suštine pasijansa, ali vi svakako niste ni pokušali da kažete naglas u čemu je ta suština, što je sasvim u redu), nego se Ovi Ovde preraspodeljuju sa Onima Tamo, ne dajući protom Onima Negde Drugde da stignu gde bi hteli ka Ovom Ali Eto. U međuvremenu, Onaj Iza se pokazao lajav, pa je Onog Nekad uhvatila nervoza da mu Onaj Mirišljavi ne zamesi nešto što bi Ovaj Sata i Taj Sutra pokušali da zaobiđu, a da se, siroti, ne sapletu.
E, tu nastaje tarapana kojom više ne moramo da se bavimo, jer tamo pripadaju samo oni kojima je poreklo na kocu i konopcu, odakle su sišli da se bave politikom.
London, 1927. London, 2013.
Zanimljiv paralelni pogled u dve epohe.
(savet: HD kvalitet preko celog ekrana)
Sad bi bilo zanimljivo videti i neke druge gradove ovako. Problem je samo u tome što mnogi nisu bili dovoljno agilni da zabeleže svoju epohu za budućnost. Štaviše, u ponekoj metropoli negde ne bi prošao ni pokušaj raspona od trideset godina. Eh…
Kako je trebalo da se završi ujdurma sa Šmaugom
Da budem iskren: koliko god da su mi se dopala tri filma “Gospodar prstenova”, toliko sam potpuno nezadovoljan ovim što je urađeno sa “Hobitom”. Razumem ja da je franšiza LOTR donela svojoj produkcijskoj kući pet milijardi dolara, Novom Zelandu još tri, te da je reč o gigantskom biznisu koji donosi veće pare nego neka železara, ali usraše motku sa tom holivudizacijom jedne sasvim čestite priče u kojoj pohod na blago uopšte nije poenta.
Nastavite sa čitanjem… “Kako je trebalo da se završi ujdurma sa Šmaugom”
Zašto bi žene trebalo da znaju džiu-džicu
Zato što nikad ne znaš kad će ti zatrebati neka prikladna tehnika.
Mada je malo problematično raditi ovako nešto u zemlji Srbiji, jer hrabri srpski udvarači obično idu u parovima ili hordama, a ženama prilaze ne sa namerom ophođenja prema njima, već sa namerom hvaljenja pred hordom.
Đavolsko dete
Da pogledamo najviralniji video na Cevki ovih dana (najviralniji? glupe li reči! ali neka ostane!). Oko 20 miliona pregleda od prekjuče, kad je okačeno.
Nije baš kao crno dete na koje nas upozorava prof. Kišprdilov sa univerziteta u Novom Miloševu, ali tu je negde.
Pa dobro, ovo zbilja jeste na granici ukusa. Ali što ono reče Mika Antić: kad je reklama, nek je, braćo, reklama. Elem, ovo je, izgleda, reklama za nekakav horor film.
Jumbo Jet iz sasvim posebnog ugla
Otkako je ona kamerica GoPro došla na tržište, angažovano snimanje ima sasvim novu dimenziju. Pazi sad.
Ah, da: prvo utišajte zvuk do kraja. 
Odlično! Pogotovo oni kadrovi iz motora. 
Једна од пре: паштета
Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.
Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.
А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.
Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.
Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”