Društvo – Page 299 – Suština pasijansa™

Smeh očaja

Što te ne ubije, čini te jačim, kaže narod. Lomim prste i sve nade ulažem u jadnu nadu: ako moje dete preživi odrastanje, Musa Kesedžija će oglasiti potrebu za posestrimom vilom. Sa iskustvom, dakako.

Ognjen već sedmi dan ima temperaturu. Ništa veliko, ali i ništa drugo. Niti curi nos, niti kašlje, veseo je, ništa ga ne boli. Ali stalno nekih 37 sa tri-četiri, i ponekad, a obavezno noću, temperatura skoči i na 39. Lokalni dom zdravlja ima ugrađen alarm Ognjen approaching (iz već opisanih razloga), a doktorke su već iskusne u izbegavanju davanja bilo kakvih mišljenja (omiljena rečenica je Skidajte temperaturu pa vidite), pa nemamo kud nego da tražimo drugo rešenje. Danas smo ga našli u Bolnici za pedijatriju KBC Zvezdara Dr Olga Popović–Dedijer.

Šta će tamo biti – ne znam, idemo u 17:00. Ali radoznalog me majka rodila, pa sam informacije potražio po Internetu, inače noćnoj mori naših (nadobudnih, nesposobnih i nezainteresovanih za bilo šta osim titule) lekara. Adresa je http://www.kbczvezdara.org/?p=81. Bolje da je nisam našao.

Nota bene: sledi crnohumorna zabava. Molim one sa slabim nervima i/ili hipertenzijom da prestanu da čitaju ili da popiju lek.

Svi spremni? Niste, ali nema veze. Idemo!

Narode moj, čujte i počujte! Kliničko – bolnički centar Zvezdara urbi et orbi, celom svetu, svih Eratostenovih 40 hiljada kilometara u obimu, ama i zadnjoj planetarnoj rupi sa dial-up Internet konekcijom, ponosno predstavlja: Bolnicu za pedijatriju Dr Olga Popović–Dedijer!
Nastavite sa čitanjem… “Smeh očaja”

Prelistavam decembarski National Geographic

Onaj mamlaz koji mi lomi primerke National Geographica me je toliko izdresirao da se sad deranžiram i pitam “ko tu koga” kad god mi naleti potpuno neoštećen primerak. Kakva su to vremena došla!…

National Geographic Srbija, decembar 2011. Ali to mi je daleko manji problem u ovom času. Ove redove pišem u drugom satu petnaestog decembra, nakon tačno četiri odlaganja pisanja. A sintagma “prelistavam novi NG” je postala pomalo groteskna u mom sopstvenom rečniku jer, verovali vi meni ili ne, proteklo je dvanaest dana (!) od pristizanja novog broja do vremena da čestito prelistam broj i pročitam ponešto.

A nisam bio lenj. Istina, pregurao sam jedan vikend sa prehladom, ali neću se vaditi na to; mogao sam da čitam u krevetu… Očigledno, nešto jako moram da menjam u svojim navikama da bih namestio više vremena za sve ono što želim da radim, a smatram i da vredi. Da ne pročitam ceo NG do časa kad pristigne sledeći broj – to mi se desilo previše puta u poslednjih godinu-dve dana.

Prelistavanje za račun Suštine pasijansa je i imalo ideju da čestito prelistam (čitaj: pročitam) pristigli broj, ali izgleda da ne vredi. Moraću da se preorijentišem na ustajanje dva sata ranije, izgleda. Misliću o tome sutra; a sad, zna se: puštam Radio Paradise u uši, jak čaj od mente je već drugi koji pijem večeras, pa krećemo polako. Blodwyn Pig – Dear Jill, boktemazo! Otkad ovo nisam slušao!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam decembarski National Geographic”

Ne pliva sa delfinima, nego kao delfin

Neki ljudi baš umeju da uživaju.

Pravo pitanje glasi: treba li da im zavidimo?

Hajde da gledamo crtane filmove

A sad da vidimo kako se u ovoj državi rešavaju problemi.

Izvinite što ću vam ovim pokvariti dan. Ako više volite da žmurite, nije trebalo ni da se hvatate Suštine pasijansa.

Rečenica koja je ovde stajala pre nego što sam kliknuo na dugme Publish je bila takva da me je sada sramota i da je prepričam. Sreća, ostade mi zrno skrupule.

Prenesi dalje. Reci svima.

A mislio sam da prepričam nešto sasvim drugo, ticalo se još jednog državnog organa i mog skorog ličnog iskustva. Međutim, sad to više nema smisla.

Odbrana i poslednji dani slučajnosti

Primetio sam kako ljudi oko mene često za svaku pojavu traže razlog. Kao posledicu nagomilavanja razloga, dobili smo teorije zavere. A kako reče jednom pokojni dr Boža Aničin, sve teorije zavere su tačne. Zato ustajem u odbranu slučajnosti.

Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene ili zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan zemaljski dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka: dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.

Zemlja, ali stvarno Buuuuuuuu

A znate li šta su brojevi π i e? Broj π (3,14) je odnos obima i prečnika kruga u euklidskoj geometriji, ali takođe i odnos broja bacanja igle dužine 1cm na papir sa iscrtanim (2cm razmaknutim) linijama i broja padanja igle tako da preseca bilo koju liniju. Broj e (2,71) se pojavljuje u celom spektru fenomena koji opadaju sa vremenom (amplituda vertikalnih oscilacija vašeg novog Punta Classic posle prelaska preko ležećeg policajca, ili količina ugljenika C14 u kostima preminulog faraona, recimo). Da stvar bude crnja, ovi brojevi se opiru „normalnom“ ponašanju: ne mogu se izraziti kao količnik dva cela broja, već moramo pamtiti decimale, svako po volji, želji i potrebama. (Ima još takvih brojeva, recimo koren iz dva, čiju su iracionalnost prvi otkrili još Pitagorini učenici. Blistavi put, na ponos Homo Sapiensu, kojim se do te činjenice stiže, potražite u prvom dodatku Saganovog remek dela Kosmos). Zašto su ova dva broja baš toliki koliki su i baš takvi kakvi su? Nemamo pojma.

Nastavite sa čitanjem… “Odbrana i poslednji dani slučajnosti”

Odlazak

Kada sam polazio u srednju školu, nadao sam se da će biti zaboravljen nadimak koji nisam voleo. Ušao sam u učionicu i seo na jednu stolicu. Veoma brzo, na vratima se pojavilo poznato lice: Gde si, Babke!

Bio je žestok i inteligentan. Nikada nije mogao da se pomiri sa nepravdom. Istina je bila njegova alfa i omega, suština njegovog bića. Njegova otvorenost i dobra volja, koje mnogi mešaju sa naivnošću, bila je zarazna. Upkros svetu u kome živimo, na čast je njegovim roditeljima dobrota kojom su ga naoružali. Bio je strastan. Energija koju je ulagao u svoja interesovanja je bila ogromna. Uvek je tražio najkraći put kao onome što je želeo, po cenu udaranja u zidove. Nije se štedeo.

Jeste, bio je i lenj. Lenjost je, kažu, način na koji se obračunavamo sa obavezama koje ne želimo, ali moramo. Sada je to zaboravljen pojam: lenji ljudi ne postoje, jer decu vaspitavamo da rade samo one stvare koje žele; za sve ostalo tu su SOS telefoni.

Nastavite sa čitanjem… “Odlazak”

Parkiranje “na tesno”

Ajd’ da vam ja ovo pokažem ako do sada niste videli. Mada je za to strašno mala verovatnoća.

Priča koju sam čuo iz barem dva izvora, doduše oba iz druge ruke: nema auta na Menhetnu kome nisu izderani branici. A alarmi se podešavaju da reaguju samo u slučaju otvaranja. I zašto sve to? Evo, zbog ovog uobičajenog načina parkiranja.

Doduše, ovo je malčice ekstremno. A više govori o ljudima nego o racionalnom ponašanju. Automobiul je Amerima više od statusnogf simbola; to je falusni simbol, i zato automobil mora da bude neracionalno velik. Hatchback, koji je u celoj Evropi dominantni gradski auto, skoro je nepoznat kao kategorija u Americi. Oni nemaju mentalni problem sa činjenicom da u saobraćaju na Menhetnu vožnja velikih auta znači potrošnju od deset milja po galonu° (dok hatchback pređe barem 40 mi/gal). Megalomanija kao životni princip…

________
° Ajde-de: milja je 1609,344 m; tečni galon u SAD je 3,785411 l. Oni kažu “X milja po galonu”, mi kažemo “Y litara na 100 km”. Deset milja po galonu je 23,5 l/100 km… Kada gledate te podatke, tražite automobile koji pređu barem 40 milja sa galonom (5,88 l/100 km).

Google u slavu Roberta Nojsa

Na današnji dan pre 84 godine, rođen je otac mikročipa. Google je u to ime objavio prikladni doodle.

Nadimak sve govori: zvali su ga “gradonačelnik Silicijumske doline”.

Robert Noyce (1927-1990) bio je osnivač kompanija Fairchild Semiconductor (1957) i Intel (1968). U prvoj kompaniji je razvio prvo integrisano kolo na čipu, a u drugoj ga je razvio do savršenstva. Ovo je dovelo do revolucije u elektronici: razmere te priče su toliko velike da je to teško objasniti. Recimo da je po praktičnom nasleđu Nojs danas u ravni sa Galilejem, Darvinom, Pasterom, Teslom… A eto, ukoliko niste studirali neku oblast koja dotiče računarstvo, možda niste ni čuli za to ime.

Neću da ponavljam sve ono što možete i sami da pročitate na Vikipediji ili nekom drugom izvoru. Tek, dozvolite mi da primetim da je Nojs imao i zrno sreće: integrisano kolo je došlo u pravi čas, ni prerano ni prekasno, taman u trenutku kada se otvorila kesa za razvoj programa Apolo.

US patent 2.981.877 ostaje istorija. Kako bi svet izgledao da nismo dosegli integrisano kolo pre pedesetak godina, ostaće nejasno. Ko zna, možda bi klnici i danas igrala fudbal na male goliće u školskom dvorištu ili u parkiću, dok bi devojčice pravile haljinice za svoje lutke. Ali dobro, neću da izigravam romantičnu budalu: već bi se našlo nešto drugo što bi dovelo do sličnog cirkusa. Možda je svet predodređen da bude takav kakav je, ko zna.

Krajnosti reklamiranja

Verovatno vam je poznato da se reklame megakompanija prilagođavaju lokalnim tržištima, ili kako to korporacije vole da kažu u svetu globalizacije – da se uklapaju u kulture. Nije to nužno snishodljivost prema potencijalnom kupcu potrošaču, nego iste stvari na raznim meridijanima udaraju različito i moraju da misle na to.

Ovaj video klip sadrži kadrove neprimerene za dečiji uzrast, pa pripazite ko vam stoji iza leđa.

Evo i slobodnog prevoda (posredstvom prevoda na engleski koji postoji u jednom komentaru ovog klipa na jutjubu):

0:06 – Poput psa lutalice… Slikam gde god stignem
0:18 – Vi fotografiju možda nazivate snimkom; ja bih je pre nazvao pamćenjem
0:27 – Jednog dana, priča će iščeznuti…
0:31 – …ali pamćenje će preteći zauvek
0:35 – Protekli dani će se učiniti bližim.
0:44 – Slika: onaj ko je napravi, oni uhvaćeni objektivom,
0:50 – osim toga, dodajte i kameru. To je već troje na gomili, zar ne?
1:08 – Pitam se da li je ovaj svet samo jedno groblje.
1:27 – Pitam se jesam li još živ.

Ne znam kako vi doživljavate ovo. Ja sam najpre mislio da razumem poruku. Onda sam shvatio da ne razumem ni koliko crno ispod nokta. Ali estetici ove poruke se divim.

Utovar nedeljom, 11. decembar

Kako bi izgledao svet u kome ne bismo mogli da otkrijemo nikakvu budalaštinu tokom barem nedelju dana? Postoji li takav svet?

Verovatno bi se dalo naći nekoliko dana mira po nekim tibetskim manastirima, mada je i to prilično diskutabilna stvar, s obzirom na to da su se Dalaj-Lama i ekipa u izgnanstvu dali u drugovanje sa medijima ne bi li upoznali svet sa svojom mukom.

Ta misao se polako okreće za drugom: sad kad ste povezani toliko da svako može da vas uhvati kad god to poželi, jeste li zaista srećniji nego što ste bili pre?

Da preinačim svoje pitanje: nedelja je, to izvesno i sami znate. Kako tačno glasi vaš izgovor što sada niste negde drugde, a ne pred računarom? Kako glasi vaše mršavo opravdanje što niste isključili svoj mobilni telefon barem danas?

Kada ste poslednji put uživali u tišini?

– * –

Šta reći, a očuvati pribranost?

Ma ovo je neka fotomontaža.

Tako, brate!

– * –

Pesimista se žali na vetar.
Optimista se nada promeni pravca.
Vođa podesi jedra.

John Maxwell

– * –

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. decembar”