Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
…Napamet.
Posle postera na Vukajliji, sad i stranica na fejZbuku. Ali moram da pomenem, e zbog vas koji ne pohodite fejZbuk.
Šta znači “RTS”, (ћирилицом РТС)?
Репризирамо тринаест серија.
U podnaslovu:
Ваше право да знате све. Напамет.
A lista? Eeee…Bolje da prekopiram jednu repliku koju je Gorancho ostavio…
A možda i pobije insekte, glodare i ostale kućne ljubimce.
Tri, četr:
Interesantan koncept. Mislim, ko voli.
Citat dana dolazi od osobe koja je dokazala da sreća postoji bez obzira na prepreke.
Kada se jedna vrata sreće zatvore, druga se otvore. Ali, često nam se pogled toliko dugo zadrži na zatvorenim vratima da ne vidimo ona koja su se otvorila za nas.
Helen Keller
Ne znam da li znate priču o Helen Keler, ženi koja je kao dete od 19 meseci ostala gluva i slepa. Uz pomoć svoje guvernante En Saliven, koja je kasnije ostala uz nju tokom pedeset godina nerazdvojnog druženja, uspela je da nađe ključ izlaska iz mraka. I to dotle da je završila školovanje i postala pisac, politički aktivist i predavač. Više od svega, bila je osoba koja inspiriše druge.
– * –
Uzgredna beleška: te tehnike izlaska iz mraka su nedovoljne za našu gluvu i slepu vlast. Naime, Helen Keler nije bila autistična; naprotiv, bila je izrazito inteligentna osoba.
I dok nacija seče vene zbog onog tenisera, ima nas da se bavimo drugim stvarima. Prionite na zemlju i hodajte malo prizemljem, neće vam škoditi. Ovaj dečko je tako uradio: žrtvovao je kvadraturu da bi bio blizu svemu. Obratite pažnju.
Šta bih mogao da dodam: imao sam ovako mali sobičak kao srednjoškolac. Ama, još manji, i uži i kraći. Doduše, bez tako efikasnog uređenja prostora, bez mikrotalasne pećnice, bez laptopa i bez stotinu drugih stvari. Ali svejedno… 
Bilo je mesta za sto, na njemu gramofon, na stalaži knjige, a na ormanu ploče; pored gitara. Prozor otvorim u rano proleće i zatvorim u kasnu jesen… Zbog gramofona nije bilo praktično drugačije… Eh, romantika: davno beše.
Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.
Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?… 
Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha… 
Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? 
Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne. 
Dva mališana uvežbavaju poznati trik…
Od suštinske važnosti je da ova četiri klipa pogledate redom. Bez brige za vaše vreme: svi zajedno ukupno traju 55 sekundi…
Jesam lepo rek’o?
(Via)
Nikad dosta vremena, a ovih dana je tešnje nego inače. Moje druženje sa omiljenim časopisom je ponekad prava borba. Nedelja pre podne; nema boljeg časa za prelistavanje.
Moram da ispovedim jednu muku. Samo u poslednjih godinu dana izdanja National Geographica, ostalo je bar petnaest članaka koje nisam pročitao. Osećam se loše zbog toga, jer svako opravdanje koje bih mogao da izgovorim zvučalo bi kao loš izgovor – što verovatno i jeste.
Moj najveći problem je u tome što svaki susret sa novim brojem uobičajeno započinje uzdržavanjem. Da se ja pitam, tek pristigli broj uobičajeno ne bi omrknuo nepročitan od korice do korice. Ali, za to mi treba neko vreme, obično duže nego što imam na raspolaganju tokom tipičnog radnog dana, i onda se prisiljavam da odložim sve što je više od pukog prelistavanja do večeri ili, češće, do sledećeg vikenda..
Baš se nešto mislim: mogao bih da krenem u novi projekat “30 dana” – recimo, mogao bih da zadam sebi da svakodnevno provedem uz National Geographic najmanje 30 minuta. S obzirom na to da je to više vremena nego što je potrebno da bi se za mesec dana pročitalo jedno izdanje, mogao bih da krenem po arhivi i da nadoknadim propušteno.
To je dobra ideja. Danas idem na put; počinjem sutra. A sad puštam Radio Paradise i otvaram novi broj National Geographica.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam septembarski National Geographic”
Da rekapituliramo selo veselo, arhetipskog seljaka i arhetipsku učiteljicu, da naučimo čuda od reči, običaja, navika i potreba, da vidimo gde se šta u selu krije i kako čuva.
Svih osamnaest epizoda možete naći ovde.
Učinite sebi uslugu: pogledajte to. Istina, postoji realna opasnost da naučite nešto što nije kompatibilno sa nazorima Evropske unije.
E, baš zato.
Čuo sam još prekjuče, ali stižem da odam poštu tek danas…
Ovo ime vam verovatno ne znači mnogo. Ali, ako ste čuli za Project Gutenberg, podići ćete obrvu: Michael Hart je utemeljitelj tog zahvata na Internetu.
Mr Hart je otišao na Neko Bolje Mesto u utorak, 6. septembra. Red je da mu barem mahnemo u znak zahvalnosti.
Počelo je davno, mnogo pre nego što je Internet dobio krila razvojem Veba: Michael Hart je još 1971. godine izumeo format ebook; bila je to dalekovida vizija u to vreme, jedna od onih kojima su se savremenici možda i podsmevali, ali koje su preživele i nadživele svu sprdnju. Ovo ime zaslužuje da bude upisano među ona koja su uobličila današnji svet.
A Project Gutenberg? Mnogo nakon što sam otkrio taj inkubator svetske literarne baštine. ne menjam mišljenje da je reč o jednom od najizraženijih humanističkih zahvata u istoriji Interneta. Bar sam ja to tako doživljavao, a tako mislim i sada: pružiti svetu znanje na uvid, pa makar onaj deo koji je danas deo svetske baštine – ideja je koju isprva nije lako apsolvirati. A razlog je prost: ta ideja je toliko veličanstvena da je teško prihvatiti da se pred vama nalazi preko 100.000 knjiga tek tako, na slobodnu upotrebu. A prosto je: okupljene su knjige kojima su istekla materijalna prava i danas su deo svetske baštine.
Još jedan mali detalj, zabeležen u posmrtnom slovu koje je objavljeno na sajtu: citat koji nas podseća kako stvari funkcionišu:
Razumni ljudi se adaptiraju prema svetu. Nerazumni ljudi pokušavaju da adaptiraju svet prema sebi. Celokupan napredak, dakle, zavisi od nerazumnih ljudi.
Prenosim još jedan citat koji sam iskopao, dakako vredan:
Ako ono što ste juče radili i danas izgleda sjajno,
tada vaši ciljevi za sutra nisu dovoljno veliki.
Neka ti je slava, Nerazumni Čoveče. I hvala ti.
Fenomenalni dokumentarac iz 1941. godine: život Beograda od prvog mlekadžije do šlagera u noćnom klubu…
Pažljivi gledalac će primetiti da je reč o filmu koji Đenka pušta iznenađenim meštanima dok Kristina histeriše jer je zbog ton-filma izgubila angažman pijanistkinje u palanačkom bioskopu… E sad, biće da tu postoji neka greška u vremenskim odrednicama, jer su “Maratonci” smešteni u vreme nešto pre 1941…
Nema veze, ako ćemo pravo. Šijanu sam spreman da oprostim čak i ono za šta nije kriv, a kamoli ostalo.
I vi što maštate o sreći, vas vodi put u velik grad…