Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Minijaturna glumačka bravura Čede Petrovića.
Nisam znao da ovo postoji; to je producirano i emitovano u deceniji kad uopšte nisam znao za televiziju; ah, romantična vremena…
Lična asocijacija je očigledna… Ovako nas je zajebavao onaj arogantni manijak Vuca na časovima fizike. Jedino što nam nije udarao ćuške, ali tek što nije. Uvek je nalazio nekog svog Maksića i iživljavao se na njemu.
Da, znam, niste baš oduševljeni onim fotografijama koje vam ostavljam svakodnevno kao svoja autorska (ne)dela. Hteli biste fotke koje oduzimaju uzdah, a?
Jeste li ovisnik o fotografiji, kao ja? Pohađate li resurse besprekornih fotki, kao što je to dnevna doza na portalu Onexposure (1x.com)? Ili naslovnu stranu na portalu photosig.com? Ili neke slične resurse kojih ima kvadrilion?…
Ako vam je previše da pregledate i preuzimate tolike količine, kako bi bilo da svedete svoje preglede na jednu fotku na dan, ali onako, onu koja oduzima dah? Da, ima takvih mesta.
Ovog puta vam preporučujem dva izvora po jedne fotke na dan. Samo dva, ali bićete zadovoljni. A biće toga još…
Nastavite sa čitanjem… “Fotografija na dan? Gde god poželite!”
Gadno se ovaj napenalio na Milenka…
“Ali ni ja nisam kišnicom krštavan!…” 
“Nemoj da misliš da sam ja toliko elastičan da me ti hipnotišeš, Milenko!” 
Car, kralj i bog! 
Nesavesno držanje divlje životinje je dovelo do tragedije. Da li je reč o grešci, tretmanu ili nečem trećem? Jedan ljudski život je izgubljen i sad je kasno za analize.
Na svim portalima vesti ćete pronaći informaciju o tragediji koja se danas iza podneva desila u bašti restorana “Trofej” nedaleko od Stajićeva, na skretanju ka Carskoj bari i Belom Blatu. Mrki medved Miša, koji je bio poznat kao atrakcija tog mesta, nasrnuo je na ženu koja ga je hranila. Pritom joj je naneo smrtonosne povrede, a posle je policija pucala u njega i ubila ga.
Istraga će verovatno utvrditi da li je bilo nekih posebnih razloga da medved navali na osobu koja ga redovno hrani. Ostaje i dilema kako je taj medved čuvan. Takođe, da li je upucavanje medveda bio nužan korak, možda nećemo saznati nikad, jer istražni sudija to neće objaviti da panduri ne bi stradali od strane onih ludaka iz “Orke”°.
Više od svega, pak, voleo bih da znam da li je taj medved bio držan u adekvatnim uslovima; meni se ne čini tako, ali ja ipak nisam kvalifikovan da sudim o tome. Nadam se da će se naći neko da pruži tu procenu. Elem, upravo sam prokomentarisao na vest koju je drugar okačio na fejZbuk…
Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.
Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.
Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.
Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.
Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…
Antologijski komadić 
“Ja sam više ljubimac turšije!…” Legenda!… 
Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…
Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.
Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.
Danas je 68. rođendan Rogera Watersa. Aj, pa konjino matora, neka ti je sa srećom: dobrog zdravlja ti želim. I da sad malo smanjiš doživljaj: ova turneja je bila super! Pride smo zaboravili na gluposti koje si pravio…
Svaki pažljivi posetilac Suštine pasijansa koji rock muziku prati iole ozbiljno, setiće se da je Roger Waters jedan od osnivača grupe Pink Floyd. Nakon nezapamćeno velikog uspeha albuma Dark Side of the Moon (1973), u čijem kreiranju je njegov rad bio ključni u svakom smislu (autor kompletnog teksta i skoro svih muzičkih motiva), malčice je skrajnuo. To se još nije baš toliko primetilo na velelepnom albumu Wish You Were Here (1975), ali je postalo prilično jasno na albumu Animals (1977), koji može da se nazove poslednjim homogenim delom Pink Floyda kao pravog, autorski istrajnog benda koji stvara u sinergiji.
Naime, posle toga su počeli eksplicitni ego-tripovi Rogera Watersa koji su zamalo ukopali bend za sva vremena.
Pazi ‘vamo: sledi uputstvo za upotrebu kantara.
I nemo’ da neko ne bi znao koja je laka, a koja teška strana, mislim u kg. 
Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.
Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).
Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću 
na dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. 
Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…
Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.
Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.
Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).
Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…