Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Dakle, prilikom objavljivanja prethodne fotke dana, dao sam vam zadatak da pogodite šta je ovo:
Priznajem, tvrd problem za onog ko nema iskustva. Hoću da kažem: ja bih pogodio, ali bih uspeo isključivo zato što imam iskustvo iz prve ruke.
Dakle, šta je to?
Nastavite sa čitanjem… “Šta je zagonetni predmet na fotki dana”
Prolog: Phase One in which Doris gets her oats
Ognjen i tata se igraju. Igra se sastoji u tome da Ognjen u bojanki crta prave, horizontalne i vertikalne linije, a da ga tata nagrađuje zvezdicama kada sve nacrta. Crta dete sve u šesnaest, korumpiran mali pa to ti je, sve bi uradio za zvezdicu. Tati zvoni telefon. „Deda, hajde pogledaj Ognjena, daj mu zvezdicu kad završi.“ „E da, važi“.
Zaplet: One After 909
Stoji deda pored Ognjena, pažljivo gleda kako stvar napreduje. Crtanje se završava. „Bravo, odlično si crtao, zaslužio si peticu.“ „Ne, daj mi zvezdicu.“ „Tako je, evo ti petica.“ „Neeee, hoću zvezdicu!“ „Ali, petica je najveća ocena.“ „Hoću moju zvezdicu!“ „E da, baci pet.“ „Maaaaamaaaaa!“
Epilog: Queen says “No” to pot smoking FBI members
Porodični sastanak, samo jedna tačka dnevnog reda. 
„Dobro bre, ćale, daj da odemo da ti kupimo slušni aparat, pa ne košta milione majka mu stara.“ „Ali zašto?“ „Čoveče imaš problem, ne čuješ ništa.“ „A?“ „PROB-LEM I-MAŠ, NE ČU-JEŠ!“ „Ko?“ „Kako ko, pa ti!“ „Kakav problem?“ „NE ČU-JEŠ!“ „Ma jok, nemam ja problem, meni je dobro. Vi imate problem.“ „Kakav sad mi problem imamo?“ „Nerazgovetno pričate. Vidiš kako ja lepo pričam.“ „Aman, kako razgovetno da pričam kad se stalno derem?“ „Eto vidiš kako ti imaš problem. Nego, skuvaj mi kafu.“
Godina 1820. bila je prestupna. Na ostrvu Milosu otkopana je statua (doduše bez ruku) neke zgodne cice; u SAD je izborna godina – Džejms Monro opušteno trči homerun; trapavi eksperimentator Ersted primećuje vezu elektriciteta i magnetizma; ljudska noga prvi put staje na tlo Antarktika; u Engleskoj je porinut brod nevinog imena Beagle. Nemačka, u to vreme konfederacija 39 suverenih država, široko ulaže u kartografiju; od Vojvodine do Danske geometri imaju pune ruke posla. Administracija je jako zadovoljna što se projektu brzo i lako pridružio mladi, ali već poznati dr Karl Fridrih Gaus, isti onaj čika koji nas je mudro gledao sa novčanice od 10 maraka. Nosači geodezijske opreme, sa svoje strane, nisu preterano srećni. Sa njihove tačke gledišta, mladi doktor je definitivno rešio da slomi svoj mladi vrat pentrajući se na planinske vrhove Hohenhagen, Inzelberg i Broken (sic!). Možemo da zamislimo nosače, koji stenju pod teškom opremom, kako besne dok slušaju tiho mrmljanje mladog doktora, koji se svađa sa samim sobom dok u glavi izvodi složene kalkulacije. Verovatno su se žalili suprugama kako je taj mladi doktor ludak koga ne žele da ga nose na duši. I verovatno su im supruge odgovarale da umuknu, jer se posao dobro plaća. Ali mladi doktor izgleda nesalomivo, a na licu mu se vidi nesumnjiv smešak pobednika; verovatno je dopustio sebi i veseli Tako je! uzvik. Merenja koja je izveo, i za koja je izmislio novi instrument (isti onaj koji je Gausu pravio društvo na novčanici), potvrdila su teoriju: zbir uglova u Hohenhagen-Inzelberg-Broken trouglu nije 180 stepeni*.
Velika sezona zimskih slava je odavno počela – za neke još od Mitrovdana – ali nema veće slave od Svetog Nikole. A kao što je Boris još pre mesec dana primetio, ovo je dan kad Srba ima više nego inače.
Dakako, zašto bi Suština pasijansa bila izuzetak od sveopšteg trenda nacionalne histerije? Dok god bude postojalo ovo mesto, potrudiću se da, u duhu svih ostalih medija na srpskom jeziku, svaki put podsetim vaskoliki auditorijum da je ovo dan kad polovina Srba slavi, a druga polovina ide na slavu onim prvima. Da li ću uvek da koristim tu floskulu baš do u reč ili ću varirati izjavu, sad ne bih znao da vam kažem; tek, zašto bismo mi ovde bili rogati!
Pošto smo nepobitno utvrdili da je broj onih Srba koji niti slave niti idu nekome na slavu značajno velik, a setivši se i da u Srbiji živi tek oko 83% Srba, možemo primetiti da je to negde oko polovine.
Ergo, danas nas ima tri polovine i ja dajem nadimak Nikoljdanu: Dan Tri Polovine. Eto, tako, da znači i nama koji ne idemo nikud. Da se osetimo kao kralj i po, čisto ravnoteže radi.
A kao što znamo, ravnoteža je dobra stvar.
Mene su dobri ljudi naučili da nije dovoljno nešto primetiti, već valja po primećenom pitanju nešto i preduzeti.
Pošto sam primetio havariju prezentacije Bolnice za pedijatriju Kliničko-bolničkog centra Zvezdara, a pre nego što sam je ovde izložio, napisao sam sledeći email:
Poštovani,
U potrazi za lečenjem svog deteta naišao sam na Internet prezentaciju vaše bolnice za Pedijatriju, http://www.kbczvezdara.org/?p=81#more-81.
Tekst koji ova stranica sadrži je ispod svakog nivoa, i profesionalnog i formalnog. Jedino što bi posetilac mogao da poželi posle pregleda ove prezentacije jeste da beži glavom bez obzira.
Pošto sam ubeđen da vaši zaposleni ni KBC Zvezdara ni bolnica za Pedijatriju ne zaslužuju takvu prezentaciju, bio sam slobodan da tekst korigujem tako da bude formalno korektan, sa gramatičke i pravopisne strane. Korigovani tekst, koji mislim da bi trebalo dalje proveriti, i popraviti profesionalne greške, vam šaljem u prilogu ove poruke.
Molim vas da ovu poruku shvatite blagonaklono, kao malu sugestiju i pomoć u daljem radu i boljem kontaktu sa pacijentima.
S’ poštovanjem,
Miloš Babović
Neću ovde da unosim kako izgleda korigovani tekst, možete misliti: sve isto, samo uz otvorene oči i obrisane naočare.
E pa danas je tekst ispravljen. Doduše, ne baš ceo. Već samo jedan deo. Mali deo. Dva slova, zapravo. Narode moj, nek ti je na znanje: Dragoslav Maksimović više nije V.D. Načelnika, on je sada Načelnik!
Pa čestitam Dragoslave, sine u majke!
Da mi lepo zajebemo sve one teme koje nas razbesne, bar na čas, pa da počnemo radnu nedelju kako dolikuje. Nego, najpre mi obećajte da ćete odgledati ceo ovaj klip. Nije strašno – traje tek tri minuta.
A sad mi recite: da li ste odgledali sve, a da se niste bar jednom glasno nasmejali? Ako je tako, učinite sebi uslugu: isključite računar, obucite se toplo i izađite na vazduh. Prošetajte petnaest minuta i duboko dišite.
Časovi veronauke su gotovi. Sad treba da mislimo.
Zahvaljujemo se profesoru Kolakovskom na mudrim rečima i živopisnim primerima.
Ovo su bili časovi veronauke kojima je mogao svako da prisustvuje, što je, rekao bih, dobra, baš dobra okolnost. Još bolja okolnost je što to nije bio slučaj, pa su se predavanja odvijala u manjoj grupi, a to je, priznaćete, mnogo udobnije za rad.
Znam da je pohađanje predavanja iziskivalo nešto vašeg vremena i truda. Veoma sam zahvalan na tome što ste podneli žrtvu u vremenu i trudu, a s obzirom na to da ste pokazali kako ste žedni/željni znanja evo još jednog gostujućeg profesora na istom predmetu:
Kasnije, kao istraživač sa značajnim iskustvom ustanovio je i ovo:
A ovo je i objavio, pa sad važi za preporučenu literaturu:
Eto, kao što sam obećao, naučili smo svašta i koješta. Ukoliko želite, podelite s nama svoja znanja i utiske s ovih predavanja. Da vidimo šta ste razumeli, a na čemu treba još poraditi.
Nego, nedelja je danas. Jeste li bili u crkvi?
Oni koji imaju višak vremena traže načina da upotpune to vreme nekim ludilom koje nije na raspolaganju svima. Recimo, jedan sa viškom vremena je tako napravio kompilaciju onih koji svoj višak vremena troše na pokušaj fasciniranja drugih i, onako usput, ugrožavanje samih sebe… I tako, imao sam malo vremena, pa reko’ daj da podelim ovo sa vama.
Manje mi je do takvih, mada im skidam kapu na ispoljenoj dozi ludila. Meni je više stalo do onih koji su uspeli da naprave sve ove kadrove. U mnogim slučajevima, to nije bio lak zadatak.
… ako nema ništa bolje, a hitnja je velika.
E, znaš ono kad je bilo bombardovanje i to. I sad pazi, ortaku jednom tu iz kraja, riknula gumica za kasetofon. Ma, znaš ga, bre, nosi stalno džitru u nekoj zelenoj futroli. Viđ’o si ga garant. E, sad, pazi foru. Lik ne može da nađe nigde gumicu tu za kasetofon. Fora je što nema gde nije tražio, al’, bre, to bombardovanje, pa niko ne radi i tako. Smorio se k’o Džej na basketu. I sad fora je što je lik nekako provalio da mu pasuje ono na kraju kurtona, ono gde piše made in usta. E, i sad… Kako nisi vid’o gde piše to? Pa, kad nikad nisi odmot’o kurton do kraja, jebote. I sad, fora je da taj obruč, prsten, štaliveć tu na kraju fino obreže i onda mu služi k’o gumica za kasetofon. E, frka je što to drži dandva i moraš da staviš novu. Imao on tako dvatri kurtona da mu se nađe, da zameni. E, ali je fora kad je presušio, pa otiš’o do kioska da kupi nove i sad kaže onoj ribi što radi unutra “je l’ imate kurtone?”, a ona kaže “nemamo”, a on pogleda onako izlog i pita “poslužiće mi i ovi baloni, dajte mi dva komada hitno”. Fora je kad se riba ta u kiosku zaprepastila k’o Đelić sad kad je čuo da je dao ostavku.
Što te ne ubije, čini te jačim, kaže narod. Lomim prste i sve nade ulažem u jadnu nadu: ako moje dete preživi odrastanje, Musa Kesedžija će oglasiti potrebu za posestrimom vilom. Sa iskustvom, dakako.
Ognjen već sedmi dan ima temperaturu. Ništa veliko, ali i ništa drugo. Niti curi nos, niti kašlje, veseo je, ništa ga ne boli. Ali stalno nekih 37 sa tri-četiri, i ponekad, a obavezno noću, temperatura skoči i na 39. Lokalni dom zdravlja ima ugrađen alarm Ognjen approaching (iz već opisanih razloga), a doktorke su već iskusne u izbegavanju davanja bilo kakvih mišljenja (omiljena rečenica je Skidajte temperaturu pa vidite), pa nemamo kud nego da tražimo drugo rešenje. Danas smo ga našli u Bolnici za pedijatriju KBC Zvezdara Dr Olga Popović–Dedijer.
Šta će tamo biti – ne znam, idemo u 17:00. Ali radoznalog me majka rodila, pa sam informacije potražio po Internetu, inače noćnoj mori naših (nadobudnih, nesposobnih i nezainteresovanih za bilo šta osim titule) lekara. Adresa je http://www.kbczvezdara.org/?p=81. Bolje da je nisam našao.
Nota bene: sledi crnohumorna zabava. Molim one sa slabim nervima i/ili hipertenzijom da prestanu da čitaju ili da popiju lek.
Svi spremni? Niste, ali nema veze. Idemo!
Narode moj, čujte i počujte! Kliničko – bolnički centar Zvezdara urbi et orbi, celom svetu, svih Eratostenovih 40 hiljada kilometara u obimu, ama i zadnjoj planetarnoj rupi sa dial-up Internet konekcijom, ponosno predstavlja: Bolnicu za pedijatriju Dr Olga Popović–Dedijer!
Nastavite sa čitanjem… “Smeh očaja”