Glugenije Svemogući: Početak

Ako nastavimo ovako, ličićemo na neko društvo u kafani za stolom koje se svaki put kada neko kaže “štrudla” zaceni od smeha. To je u redu, neka nas ostali stolovi gledaju kao ludake, ali nije fer ako smo pozvali nekoga da sedne sa nama za taj isti sto da gleda zbunjeno svaki put na tu foru.

Upravo je ovako govorio gazda Valex, povodom još jednog autorskog pojavljivanja našeg stalnog saradnika Glugenija Svemogućeg. Primedba je, nesumnjivo, na mestu, nema se šta dalje o njoj i pričati, iako bi Valex mogao da elaborira zašto baš štrudla, šta to fali grašku. Šalu nastranu, došlo je vreme i konačno je pred vama tekst koji objašnjava ko je Glugenije Svemogući, šta je bio i zašto je evoluirao. Takođe, veoma ekskluzivno, preneću i jedno pitanje iz intervjua koji je Glugenije dao našem Šefu Grbi, na čemu im se obojici srdačno zahvaljujem.

A sada, jedna pametna muzika:

Nastavite sa čitanjem… “Glugenije Svemogući: Početak”

Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto

Volite li ljuto? Volite li bol? A niste mazohista? Il’ ipak, možda malko jeste?

Ne brinite, sve je u redu s vama. Čak i sa onima koji ne podnose ljuto je sve OK. Nego, za početak da razjasnimo jednu stvar, a to je da “ljuto” nije ukus, nego bol. Mislim, ima nas kojima je taj bol ukusan, ali je i dalje bol. A nakon tog preživljenog iskustva čovek se mora osećati zadovoljno, pa da malo začinimo muzičkim intermecom pre nego što nastavimo.


Nastavite sa čitanjem… “Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto”

Voleo je i muziku drugih…

Ne pripadam onima koji poznaju opus Dejvida Bouvija; nisam skucao dane čitajući nekrologe posvećene britanskom pevaču. Samo sam se setio…

U vreme kada su moje sestre iz Edinburga, a kasnije iz Londona, češće dolazile u tadašnju Jugoslaviju, ja sam morao da znam imena sedam sekretara SKOJ-a i biografije narodnih heroja koji su, po tadašnjim uzusima, stvorili sve ono što vidim oko sebe… Tito je tada bio veći u smrti nego za života, a ja sam zahvaljujući vokmenima svojih sestara saznao da postoje i drugi i drugačiji heroji.

Nastavite sa čitanjem… “Voleo je i muziku drugih…”

Praznici

U ovo doba godine, u potrošačkom svetu, počev tamo negde od kraja oktobra, kreće praznična pomama. Troši, troši, troši… Samo šljašti, kokakola deda mrazovi, plastično ovo i ono, slatko ovo i ono. Ulazak u svaku prodavnicu je juriš šljašta i ničega, crveno zeleno srebrno zlatnog, koje napada i ne da da se diše. Uz to, naravno, negde odozgo se slivaju slapovi zašećerene prigodne muzike. Ako baš želite da vidite kako to sve izgleda u ovom delu pustinje, ima na Internetu. Na primer, ovde.

Jingle bells...

Ako vam je muka bar upola kao meni, možda je ovo spas!

Nastavite sa čitanjem… “Praznici”

Једна од пре: капија пиваре

Има двадесет вицева о Билу Гејтсу који је као умро, па га пусте да завири у рај или пакао, и он се одлучи за потоње јер је тамо луда журка, пиће клопа секс и уживанција. Кад стигне тамо, а оно све најгоре. Шта је ово, где је оно што сте ми показали? Е, то је била реклама…

Спушћавали смо се сви на то уже, а најгори спуст је тзв. стварност. У тој стварности смо некад имали индустрију, као и остали. Данас имамо, хм, џунглу.

колски улаз...

Дакле тако то данас изгледа, ни на великој фотци није лепше. Односно, надобудни еколози се вероватно одушевљавају оваквим сликама, види како је зелено, прируда

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: капија пиваре”

Једна од пре: плаћаона

Пошто сам у доласку до Крагујевца омануо са скретањем код Неменикућа (требало је туда, али ме гепеес упутио куд сам већ скренуо), промашио сам и Буковичку бању. То ћемо у повратку.

Цврц. Прво нас је Зоћа убедио да не крећемо тако рано, јер ће сунце да ми бије у лице (хоће, како да не, возим углавном ка северу, ал’ нека те, ценим гест). Остадосмо тако скоро до сутона, а и није то тако далеко. У Аранђеловцу нас је дочекао мрак, хотел са превише звездица и нула знакова до неког другог преноћишта.

Тј било је других хотела… “Старо здање”, које смо једва нашли, у потпуном мраку, ниједна сијалица. Нека сивоалуминијумска скаламерија од хотела ван града, е па нећу да се враћам толико назад. Није нам се ни вечерало, оно што смо ручали са Зоћом је још увек држало. Преноћишта нигде а обишли смо већ трећи круг… и онда, чегбре, па нећете ви мене зајебавати, имам само 160км до куће. Ај једну кафу и на друм.

eos_3262520140830_22_26_54

(велика)

Кафа је испала доказ да у ствари нема сврхе путовати. Иста таква, пред истим таквим кафићем, са истим соком на ком пише “боровница” а више од две трећине је грожђе, са истом полумрзовољном келнерицом и истим намештајем, може да се попије на још двадесет места на том истом сокаку, или у било ком граду у Европи. Једино што се променило од времена кад су Саја и Гаја певали “сви ми градови изгледају исто / биоскопи и фабрике” је што више нема ни биоскопа ни фабрика (мада, руку на срце, Аранђеловац и даље пуни боце и сече мермер, ал’ то је ван града) него је нешто друго свуда исто.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: плаћаона”

Једна од пре: оџак ипо

Добро, видели смо Гимназију, видели пијацу, споменик на обали, до Шумарица ћемо касније, него ајде шта још има близу. Наравно, онај део историје кога се већ најмање сећамо.

Наиме, има (или нема ал као да има, или обратно) тзв. индустрија, коју је већ сад мало теже објаснити деци, да је то нешто што смо и ми умели да радимо а не само Кинези. Дакле, Зоћа нас је одвео преко реке до старе Тополивнице, касније Завода Црвена Застава.

eos_3260420140830_13_03_12q

(широка)

Јесте, вратио сам се својој дрози страсти ка синемаскрпу, напросто нисам одолео ширини призора. Не знам да ли овде има седамнаест или преко двадесет снимака, фоткалицу сам окренуо усправно, пазио на висину и збрљачио само једну ствар.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оџак ипо”

слабо диваним норвешки

LajaviKrelac

е, деране, са’бих ти реко пар ствари ал’ прво да видимо ово око писања. шо данас пишем ћирилицом? па, за то има седам јаких и ваљаних разлога, као прво они твоји мангупи ми украли латиничну тастатуру, а под два, јер би писано “свако има право да писе како хоце” и под три, такође би писано “писи као сто говорис а цитај како је написано”. а друго, ‘тео сам да почнем ово данашње писаније тако да изокола поменем извесног покретно-телефонског добављача услуга, ал’ кад боље размислим, нисам ја са њима ни у каквој завери ћутања, нисмо се никад договарали да им име не спомињем, дакле тај блентави теленор ме упорно шпанује. нисам добро казо, а? штанцује? штицује? шпикује? а без ш, то како би они казали “није с него с”. е, то, спамује! Nastavite sa čitanjem… “слабо диваним норвешки”