Category: Putovanja

Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija

Onamo, ‘namo…

 Valexova isplata govori istinu, ali ne baš celu…

Novi Beograd Dan preseljenja na Novi Beograd se bližio, te rešavam da par sati odvojim za upoznavanje sa bratskim Zemunom. Imam i formalni razlog: rečeno mi je da u Zemunu postoji roletnar, u Bežanijskoj ulici. Naoružan fotografskim pamćenjem PlanPlus mape (iste one u koju još uvek nije ucrtan legendarni most na Adi, arhitektonsko čudo što zasija u Novoj Godini), krećem u potragu. Željena ulica je jednosmerna, pa u nju moram da uđem iz Zemuna, i to iz ulice Glavne, ili Glavne ulice, ili glavne ulice (poučno ime, koje dovoljno govori o Zemunu i zainteresovanosti njegovih žitelja za aktivan suživot sa ostatkom sveta). Uspevam nekako da se uguram u pravi smer, parkiram se i krećem u pešačku potragu. Roletnara ni od korova. “E da, bila je tu jedna roletnarska radnja, ali sada je tu apoteka”, kaže simpatična gospođa iz krojačke radnje. “Pa niste valjda očekivali da nađete roletnara u nekoj radnji?”, pita me čovek koji sedi za pisaćom mašinom, u knjigovezačkoj radnji. Ne izdržavam, pa šaljem istinu u nos: “Jutros kada sam seo u kola nisam očekivao ni da ću videti olovna slova.” Dižem ruke, sedam u kola. Startujem automobil i tada shvatam da nemam fotografsko pamćenje, i da je zapravo to bio razlog što sam nekada imao štampač.

Nastavite sa čitanjem… “Onamo, ‘namo…”

Kraljevstvo za čašu Ginisa!

Ne volim ovo što nam poturaju kao pivo. No, čak i kad je pivo bilo pivo, nisam se bogzna koliko oduševljavao. Osim u dva slučaja: jedno je pivo u pivnicama Praga. Drugo je točeno crno pivo koje vri u čaši i koje ima ukus koji asocira na lešnik.

Na današnji dan, 31. decembra 1759. godine, Arthur Guinness je potpisao ugovor o iznajmljivanju pivare James’s Gate Brewery u Dablinu, po ceni od 45 funti godišnje. Dogovoreno je da ugovor važi devet hiljada godina.

Rezultat tog ugovora: najbolje pivo na svetu, u svim kategorijama.

A u ime jedinog piva za koje otvoreno kažem da ga obožavam, jedan stari vic.

– * –

Koje ćemo pivo?Godišnji svetski sajam pivarske industrije. Kao i obično, prve večeri se skupiše u lokalnoj pivnici stari znanci iz raznih firmi, komercijalisti koji vole da se napucavaju čije pivo je bolje. I krene maltretiranje konobara.

– Meni plzensko! – reče Čeh – Sa petog stepenika!

– Ma kakvi! Jedan ledeno hladni Bad! – na to će Amer.

– Fosters za mene! – reče lik koji liči na na krotitelja krokodila.

– Gluposti! Daj ovamo turu Lava za sve – reče tip koji je mirisao na zapršku i beli luk.

– Ljudi, budite ozbiljni! Molim jedan Hajneken! – Reče lik u narandžastoj majici.

– Meni Karlsberg! – zatraži Danac.

Nastavite sa čitanjem… “Kraljevstvo za čašu Ginisa!”

Lekcije iz redovanja

Red, ili niz, kažu knjige, je uređeni skup koji podleže određenim pravilima. Ovaj tekst je inspirisan organizatorima redova koji očigledno knjige ne čitaju, a napisan je u čast bezveznog jubileja, dvadesete godišnjice mog samostalnog čekanja po redovima.

Opšta teorija čekanja

Generalni sekretar SE Torbjorn Jagland kaže da su reforme u Srbiji impresivne.

„Smatramo da će 2010. godina biti izuzetno važna za proces evropskih integracija celog regiona. Takođe, verujemo da će Evropska unija uvažiti naše napore koje ulažemo u cilju približavanja EU i da će, u skladu sa tim, Srbija u najkraćem roku steći status kandidata za članstvo u EU“, istakao je premijer Cvetković.

Generalni sekretar SE je rekao i da je Srbija učinila mnogo u oblasti evropskih integracija i da je na putu da postane faktor stabilnosti na Balkanu, naglašavajući da SE sa posebnom pažnjom prati sva politička i druga zbivanja u Srbiji…

Redovanje kao sociološki fenomen: obratite pažnju na mikro grupisanje i odbrambene poze samaca.

Čekanje nad čekanjima, čekanje prvo

„Celog života, od prve lične karte, svaki put za dokumenta čekam po tri sata. Nekad se čekalo po hodnicima, pa je bilo zagušljivo. Ovo je čekanje napolju, malo pada kiša, ali je prijatno. Bar se nećemo ugušiti.“

„Ja imam dva sina, jedan sedam, drugi tri godine. Ne brinite, svi sinovi padaju na glavu. Moj stariji je počeo sa 8 meseci. Očvrsne lobanja tokom vremena, prestanemo da brojimo masnice i čvoruge. Nema tu odbrane. Teže je kasnije, kad napune 2-3 godine. Tada te bude u 5 ujutru – Mama hoću crtani; hoću smoki; da piškim; žedan sam. Kakva crna privatnost, spasilo bi me da neko radi video nadzor moje dece…“

„Mi smo sinoć – ili se to zove jutros? -došli iz grada. Popiješ guaranu, onda nije problem.“

„Ljudi! Primaće se 30 zahteva, ne vredi da čekate. Idite kući. Niko vas neće prozivati po vašem spisku, to je interni spisak. Idite kući.“

Nastavite sa čitanjem… “Lekcije iz redovanja”

Amsterdam za decu

Kada se pomene Amsterdam, obično se pomisli na… kahm, ono zeleno… a, bogami, i na… kahm, ono crveno.

Zapravo, izbliza izgleda kao baš prijatan gradIako sam svestan tih stereotipa, moram priznati da sam bio zatečen čuđenjem i sumnjom u moje mentalno zdravlje od strane nekolicine poznanika kojima sam pomenuo da početkom novembra vodim svoju desetogodišnju ćerku na petodnevni izlet u pomenuti grad.

Svake godine, u Amsterdamu se rodi oko 25.000 beba. Šta rade svi ti novopečeni roditelji – da li u paničnom strahu čupaju dete iz porodilišta i natovareni samo najneophodnijim stvarima beže u unutrašnjost, kako bi svoje čedo poštedeli odrastanja u Sodomi i Gomori današnjice?

Zapravo, sve je u perspektivi. Da sam pomenuo kako vodim dete u grad sa mnoštvom muzeja i predivnih kanala, gde ćemo po vasceli dan da se vozimo biciklom, sigurno bi s odobravanjem klimnuli glavom.

A kako je sve krenulo?

Nastavite sa čitanjem… “Amsterdam za decu”

Hrana za dušu

Pre sedam-osam dana, na portalu Vimeo je osvanuo jedna od najboljih promotivnih spotova o Srbiji koje sam ikada video. Istina, priča o Srbiji se svodi na ideju o trpanju egzotičnih namirnica u digestivni trakt (što se u realnosti svodi na pokušaj istraživanja granica mogućnosti onog u kog se trpa), ali taj ugao posmatranja ima svoj smisao. Naime, u stvarnosti ima malo dokazano vrednih stvari kojima se više ponosimo nego što je to hrana. I to je lako predstaviti drugima. Ko god je probao, zarazio se tim ukusima. A onda se vraćao u Srbiju ili tek ima nameru da se vrati.

Pogledajte spot.

Ono jeste, sad bi mogla da se razvije diskusija “a zašto ovo umesto onog” i “a zašto su pomenuli ovo, a nisu pomenuli ono”. Ako ste uhvatili sebe da tako razmišljate, prestanite odmah. U redu je da imate drugačije mišljenje, a prirodno je da mislite da je vaše bolje. Evo, priznaću vam: uhvatio sam i sebe samog u takvim mislima. Poenta je, pak, u tome da je to u ovom času irelevantno.

Kapa dole autorima spota.

(Via)

Dođavola, gde je Met? U Beogradu 20. oktobra!

Samo mi nemojte reći da ne znate ko je Met! Da, onaj što ide po svetu i snima sebe kako đuska kao pijani meda. Party smile Da vas podsetim – ovo:

I ovo:

E, fora je u tome što Met prekosutra, 20. oktobra od 16:30-18:00 pravi žurku kod konja u Beogradu. Ako fejZbučite, pogledajte ovu stranicu. Ako ne fejZbučite, a u Beogradu ste, skoknite do konja u pola pet i pridružite se plesu pijanog mede.

i javite kako je bilo! Smile with tongue out

I jedna molba pride.

Met se u poslednje vreme izdržava tako što prodaje suvenire. Brendirao čovek sebe samog, šta će. Idite tamo i kupite majicu, pomoći ćete čoveku da stigne na neka nova mesta. Ako ima koga da mi učini uslugu: kupite i meni jednu majicu veličine XXXL, bilo koje boje; daću vam tih 1.200 dinara lično ili ću vam ih poslati na račun. Pre odluke da mi učinite ovu uslugu, obavezno me kontaktirajte e-poštom, jer mi stvarno treba samo jedna, a ne pet majica. Nerd smile Zapravo, ne treba mi nijedna, nego želim da imam jednu.

Tadž Mahal u opasnosti od rušenja

Prema pisanju lista Mail, jedna od najpoznatijh i svakako jedna od najlepših građevina na svetu je ugrožena.

Drveni šipovi koji nose kompletnu konstrukciju temelja mauzoleja Tadž Mahal su truli i postoji realna opasnost da u roku od pet godina potpuno popuste. U poslednjih nekoliko godina, pojavile su se pukotine u unutrašnjosti mauzoleja, a četiri minareta na uglovima platforme zgrade su već blago nagnuta. Uzrok problema je značajan gubitak vode iz obližnje reke Jamuna, čime je zemljište isušeno i to je dovelo do prodora vazduha u delove temelja u kojma je do sada voda služila kao impregnator.

Kako stoje stvari, potrebna je hitna akcija saniranja.

Tadž Mahal: 350 godina posle gradnje, preti mu pad...

Sebična beleška: mora da izdrži bar dok ne stignem da ga vidim.

Činjenica: deluje mi nestvarno, kao da je nekome svejedno što je ta značajna građevina ugrožena. Nadam se da me taj utisak vara.

(Via)

Voyager 1, 34 godine kasnije

Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.

Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).

Trideset četiri godine kasnije, na ivici Sunčevog sistema, uređaji još uvek funkcionišu...

Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću Golden_Recordna dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. Nerd smile Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…

Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.

Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.

Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).

Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…