Naravno, naslov je navlakača, jer nedostaju vitalni atributi o kakvom kamionu je reč. A to je frizirani terenac za potrebe vojske, češka Tatra.
Category: Tehnologija
Principi rada raznih ferceratora i ostale fascinacije sokoćalima
Kako se prave klikeri
E, oduvek me je zanimalo. Pretpostavljao sam, ali nisam imao tačnu sliku…
Joooooj, čoveče, pa mene želja za kolekcijom troperaca još uvek nije napustila.
Šah, ljudi i računari (II)
Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…
Izraz računarski potez označava takav potez za koji se smatra da čovek nikada ne bi mogao da ga vidi tokom igranja šahovske partije. Nije lako razjasniti šta ovo zapravo znači. Kada čovek igra šah, krajnji zaključci se donose davanjem mišljenja o poziciji, i to takvog mišljenja koje u sebi (pored formalnog materijalističkog stanja) nosi mešavinu velikog broja faktora, recimo: poređenje sa ranije poznatim pozicijama, preostalo vreme, lični afinitet, pa i procenu protivnikovog afiniteta, da li je tog dana kakio, ili da li neko u publici kija.
Za taj posao (ne kakenje nego sve zajedno) je šahovska tabla zapravo prevelika (odnosno taj je posao preobiman u ograničenom vremenu), pa stoga čovek najčešće pažnju usmerava ka određenom delu table. Zato je u praksi jedan od najtežih poslova, i mesto najčešćih grešaka, momenat kada se zahteva preusmeravanje pažnje sa jednog ka drugom delu table. Sa druge strane, mogućnost računanja savremenih računara je ogromna, ali je krajnja procena obavezno numerička, i u sebi po prirodi stvari ne sadrži bilo kakve opšte zaključke. Kada računar proceni da je vrednost pozicije +1.17, to znači da beli ima pešaka više (bilo materijalno ili u rasporedu figura), i sasvim svejedno da li ima još pet sekundi ili pet dana za 20 poteza, ili da li je sa druge strane table svetski prvak ili laprdavi klupski mangup. Stoga, računarski potez takođe predstavlja potez koji sa sobom ne nosi ništa direktno vidljivo iz opštih šahovskih pravila, intelektualni skok, duboku neočekivanost koja je ipak tek neočekivana Homo Sapiensu.
Grmi, seva, vreme se menja
Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.
Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.
Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?
Једна од пре: све боје иња
Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.
Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.
“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.
(велика слика је овде)
Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”
Korisnički dnevnik
Za ovakve tekstove Šef obično kaže: „Nemoj se jeziti, nego pošalji Jana Vennegoora of Hesselinka da sredi stvar“. No ja ipak više volim da uprljam ruke…
Nedelja, 17. mart 2013, 22:08
Dragi dnevniče,
Danas je naša družina imala neobičnog posetioca. Momčić je zazvonio na vrata, pokazao nekakav papirić, rekao da je iz Oriončića, te upitao o stanju Internet uslugica koje trenutno posedujem. Baš Orion, rekoh uz osmeh. Mladić tada reče kako je optički kabl njegove firme stigao upravo do naše zgrade, te da mi mogu ponuditi brži Internet, uz nižu cenu. Brzo i lako se dogovorismo, potpisah se i ostavih stoprviputiznenada broj telefona, a uzgred saznadoh kako ne moram nigde ni ići, sve će to biti sređeno koliko ujutru. Taj deo mi je sumnjiv, dragi moj, jer sam do sada uvek morao ići u Gandijevu-Nehruovu, i potpisivati koješta. Ne, ne, javićemo se mi vama. A što te, mučenog, samog šalju u zgradu od 20 spratah? Ma, šalju nas više, nego se pokrivamo. Nego, imamo mi i druge usluge, telefoniranje, televiziju. Neka, momak, dosta je što su mi oba rođena jaja u jednoj korpi, ne trebaju mi i vaša. Doviđenja-doviđenja. Novi coitus sa Orionom počinje. Jesam li napisao coitus? Mislio sam cirkus. Ne, nije ni cirkus, nego ciklus. Ciklus, da.
Kako je to moglo da izgleda
Najpre fer upozorenje: ako budete odlučili da pustite ovaj video-klip, na kraju ćete biti sasvim sigurni da veću budalaštinu niste gledali odavno… Osim ako niste nedavno gledali neku fudbalsku utakmicu ili neku ljudsku menažeriju u televizijskom eksperimentu istraživanja granica gluposti. Odluka je vaša.
A sad priznajte: jeste li gledali do kraja? Šta ste naučili?
Ja sam naučio da mi nema druge nego da isperem uši sa malo surf muzike a cappella.
Šah, ljudi i računari (I)
Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…
Trenutno, u Londonu, traje moj omiljeni način dobijanja imena čoveka koji će igrati meč za titulu protiv planetarnog šahovskog šampiona, takozvani turnir kandidata. Nekada su takvi turniri bili monumentalnog karaktera: 1953. godine u Cirihu, recimo, igralo je 15 igrača svako sa svakim dva puta. 1959. na Bledu, i 1962. u Kirakau je osam igrača igralo 
svako sa svakim četiri puta. To znači da je svako igrao 28 partija. Od turnirskog formata se posle 1962. godine i odustalo, jer je masovno prisustvo igrača iz Sovjetskog Saveza dovodilo regularnost takmičenja u pitanje (Sve su to Rusi, govorio je svojevremeno Fišer), iako baš na tom, poslednjem turniru kandidata, nisu igrala dva fantastična i maštovita (i disidentska, koliko se tada moglo) igrača, Leonid Štajn i David Jonovič Bronštajn, upravo zbog limita broja igrača iz jedne države. Prešlo se na sistem mečeva, kao u tenisu ili svetskom prvenstvu u fudbalu (kada se prođe grupna faza). Baš kao u pomenutim sportovima, loša strana mečeva je upravo to što svi ne igraju sa svima, pa neko neugodnog protivnika (jer skoro svako takvog ima) može izbeći, a neko na takvog, kao kosa na kamen, baš naleteti.
Zapažanja Glugenija Svemogućeg (intervju)
Dugo smo čekali na odobrenje za intervju. Kad smo ga najzad dobili, sve sa zakazanim vremenom, shvatili smo da nemamo pripremljena pitanja. Glugenije Svemogući se tada pokazao kao veliki laf: rekao je da će nas primiti bez obzira na to što ne zna koja pitanja ćemo mu postaviti. Reče nešto o tome da će svakako reći šta je naumio, ali to baš nismo najbolje razumeli…
* Hvala vam što ste nas primili uz tako kratak rok najave. Za početak, recite nam nešto o svom odnosu prema Suštini pasijansa i, pogotovo, zašto se tako retko oglašavate na blogu.
Naravno, nema. I ne potrebi po meri svojih činiti, a šta ne. Na svoje delo da pripovedanju koje ima za suštinu i smisao. Jedan naš pisac i – osvetli bar malo.
Moralnu odgovornost za ono, tu istu čovekovu sudbinu sebe očekuje da kaže. Postojanja, na kraju krajeva, sve su po mom mišljenju. Što joj je neobično? Što sam mnogo godina iz njih bar mogao? Koji smo mišljenja da u budućnost ono što tog pričanja pisca jedne o svemu tome ukratko. Kako ne saznati, rekao jedan, suštinu i smisao minulih pasijansa.
Nastavite sa čitanjem… “Zapažanja Glugenija Svemogućeg (intervju)”
Зен, зарез
– Добар дан, гос’н Салашевићу, ево мене опет код вас.
Ни први снег овог пролећа није могао овако да обрадује Мелентија Салашевића, референта за нешто у министарству за дијаспору и губљење времена. Без Зена дан не би био скроз усран.
– Којим добром, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту? Где ме овде нађосте, као да се не виђамо довољно у крају?
– Па, службено. Тојест, ви сте једини представник државе ког познајем, па код кога ћу него код вас. Досад сте ми увек, ајде ако не баш помогли да урадим, а оно бар да разумем.
– А шта то сад не разумете?
– Науку папирологију. Видите, хтео сам да кренем у самосталну делатност. Да зарезујем људима оловке уз ситну накнаду. Не би била нека велика пара, али рачунам да би од тога могло да се живи. Можда бих касније могао и да проширим делатност, да пуним хефталице, мућкам касете с тонером, распетљавам каблове иза стола… Има тих кућних уредских послова за које нису сви стручни, или немају живаца, а опет су некако и сувише одговорни послови да би се препустили неупућенима. Шта мислите колике су књиге остале ненаписане јер се писац иживцирао због тупе оловке, па му се срце три пута ломило док ју је зарезивао? Одустају људи.
– Па шта ту није јасно, одете до своје општине, пријавите и…
– Е, зато сам код вас и дошао. Ја њих ништа не разумем. Nastavite sa čitanjem… “Зен, зарез”