Aj’ se opkladimo nešto, onako ko bajagi. Garantujem da ćete ovaj klip pustiti ponovo.
Aj’ sad lepo priznajte koliko puta ste pogledali ovo.
Category: Tehnologija
Principi rada raznih ferceratora i ostale fascinacije sokoćalima
Produva uši, zamuti omlet, zamuti neskafu…
A možda i pobije insekte, glodare i ostale kućne ljubimce.
Tri, četr:
Interesantan koncept. Mislim, ko voli.
Lagana i spora smrt knjige (?)
Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.
Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?… 
Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha… 
Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? 
Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne. 
Voyager 1, 34 godine kasnije
Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.
Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).
Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću 
na dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. 
Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…
Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.
Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.
Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).
Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…
Malo, hm… avio-akrobatike iznad Velikog kanjona
I dok ja tako čekam hoće li NG stići sutra i hoće li ga novi poštar zgužvati kao što ga je stari poštar gužvao, hajde da se jošte malo pozabavimo naslovnom temom septembarskog izdanja… Uživajte.
Ima jedna stvar koja me fascinira više od svega, i u ovom slučaju i kada beše reč o onim ludacima sa odelima-krilima. Elem, ti ljudi su očigledno spremni da poginu ako nešto krene po zlu, samo da bi zadovoljili svoju strast za letenjem. Meni to govori dovoljno o tome šta se dešava u njihovim glavama dok, bar na čas, prkose prizemlju za koje je ljudski rod predodređen.
Još uvek smišlja šta prvo da kaže
Boktemazo, koji je ovo heroj!
Još pedalj do pola miliona pratilaca, a on ni “Hello, world!” da kaže! 
Mada, mogu da razumem čoveka: nije mu lako, pogotovo sad kad sam ja počeo da agitujem protivu fejZbuka a u korist Gugla plus. 
Mark Zuckerberg je, zapravo, učinio ono što je morao, a ne što je hteo. Valjalo je da rezerviše svoje rođeno ime na mreži koja će da pregazi njegovu baš zato što bi se u protivnom pojavo neki ludak koji bi imitirao njegov identitet… 
Već viđeno. Štaviše, desilo se i meni… 
Kada bismo Mesec zamenili planetama…
Čuda računarske animacije: možemo sa pouzdanošću napraviti vizuelni prikaz onog što zamislimo… Šta bi bilo kad bismo Mesec zamenili Marsom, Neptunom, pa čak i Jupiterom?
Boga mi, neću ni da pokušam da zamislim kakve plime postoje na Evropi, Jupiterovom satelitu ispod čije ledene kore postoji tečan okean.
Prijavite se na Minus preko mog linka
Problemi na relaciji Minus.com – NOD32 su otklonjeni. Posle prepiski e-poštom u svim mogućim smerovima, utvrđeno je da je Eset postavio Minus.com na crnu listu, iz ko zna 
kog razloga. To je rešeno još rano sinoć i sad sve fercera kako valja.
Minus mi je po volji i ne bi mi bilo drago da ga se lišavam sad, kad je Suština pasijansa duboko zaglibila u primenu tog skladišta. Praktično sve slike, osim vinjetica veličine 200-300 piksela, pohranjujem tamo i linkujem odande (to je lak proces dok kreiram priloge u programu Live Writer, koji mi je takođe po volji, iako mu nedostaje nekoliko sitnica).
Minus koristi fenomenalno jednostavan interfejs. Ako vam ništa nije jasno, samo prevucite sliku na prozor pregledača. Kad ugledate olovčicu, kliknite na nju i pišite. Ispod slika vidite razne pakete HTML kodova, znaćete šta koji znači ako vam to treba. Odredite šta je privatno, a šta javno. Kliknite na bilo šta da biste saznali čemu služi. I to je manje-više sve. Ima tamo i nekih alatki, desktop programa za PC, Mac i Ubuntu, kao i dodataka za veb pregledače: ako vam treba, snaći ćete se lako.
Minus je nedavno preuredio limite. Veličina datoteke (bilo kog formata) je sada uvećana na 2 GB, što je daleko preko svakog normalnog limita za cloud computing. No, postavljen je limit ukupnog gabarita svih foldera i on sad iznosi 10 GB. Za početak, to je fer, ali je moguće dostići. Zbog toga, kreatori Minusa su smislili standardni affiliate program: preporučite Minus prijateljima sa svog naloga i za svaki novi nalog koji bude otvoren na taqj način, dobićete nagradu u vidu povećanja kvote za 1 GB. Bio sam malčice vredan, pa sam već pozvao neke prijatelje i sada već imam 14 GB…
Hajde da napravimo eksperiment: ako vam nije teško, napravite novi nalog na Minusu tako što ćete otići na sajt koristeći ovaj link: http://min.us/r4EATlR. Budete li postupili tako, meni će se dodati gigabajt prostora. Cilj je da dostignem bar 30 GB za nedelju dana… Baš da vidimo…
Da budemo načisto: nije da mi sada treba mnogo prostora; ne treba mi. Nego me baš zanima hoćete li se odazvati. A pride, baš bih hteo da vas navedem da koristite Minus, jer ne mogu da zamislim ništa bolje ako razmenjujete datoteke sa drugima. Neka to bude kraj prevelikim prikačmentima uz e-poruke… Umest otoga, lepo turite datoteku na Minus, pošaljete link primaocu – i to je to.
Kad prođe neko vreme, dodaću stalni affiliate link u meni i u desnu šlajfnu stranice.
Novi algoritam za JPEG kompresiju
Baš me briga za algoritam, nego ovo zaista izgleda fascinantno. Bude li ugrađeno u fotoaparate, izazvaće revoluciju u potrošačkoj elektronici.
(E, ovo je pravo mesto za intro tekst od juče…)
Pišući juče na temu problema sa previše piksela u fotoaparatima, dokačio sam se na čas i kaskadnog problema sa JPEG kompresijom, koja je takva da proizvodi gubitke na slici. Nalik principu psihoakustike, gde je MP3 dovoljan u zvučnom prostoru prosečnog slušaoca, JPEG slike funkcionišu na sličnom obrascu dovoljne preciznosti koja se kompenzuje manjim gabaritom datoteke ili poništavanjem gubitka prilikom smanjivanja dimenzija slike.
Sve su to prilično složene priče i idu u prostor dosadnih rasprava: u praksi najčešće prepuštamo pouzdanim programima za obradu slika da odluče umesto nas koji će algoritam biti primenjen nad slikom – i za koje svrhe. Recimo, ako koristite Photoshop, sasvim sigurno znate za opciju čuvanja Save for Web (sačuvaj za veb), koja postiže optimum između veličine slike i očuvanog kvaliteta tokom kompresije. No, i tada je lako preterati, jer se u praksi pokazalo da nije svejedno koji od algoritama JPEG kompresije treba birati u odnosu na polazni sadržaj i željeni rezultat.
Slične tehnologije se ugrađuju i u uređaje: u digitalne fotoaparate, u telefone i razne druge sprave koje rade sa fotografijama. Problem sa tim uređajima je u tome što, u cilju uštede struje iz baterija, algoritmi bivaju optimizovani (čitaj: okljašteni) na meru koja dovodi krajnji rezultat u pitanje…
Pre nekoliko dana, na netu je osvanula usluga JPEGmini: reč je o online usluzi koja garantuje višestruku kompresiju vaših fotografija bez iole vidljivog gubitka. A pritom, mogući dobici su čak i do 1:6!
Dok dlanom o dlan, gotov avion
Ajde-de, nije baš tako brzo, ali čudesni su putevi zapisivanja protoka vremena.
Ovaj time-lapse video zapis prikazuje postupak montaže jednog putničkog aviona srednje veličine. Za manje od tri minuta, steći ćete načelnu sliku o tome koliko posla ima dok se hrpa materijala ne pretvori u tehnički sistem visoke pouzdanosti.
Ovde se ne govori mnogo o pojedinostima, ali me je podsetilo… Gledao sam dokumentarac o montaži one mrcine: Airbus A380 se sklapa u Tuluzu od delova proizvedenih širom Evrope. U priči o konstrukciji krila, rečeno je da tolerancija kostura krila (koje je, inače, dugo oko 36 metara – raspon krila tog aviona je 79,75 m) manja od pola milimetra! Za potrebe izvođenja tak opreciznih radova, napravili su glodalicu sa hodom od 50 m, slično veliku brusilicu i namensku peć za temperovanje. Gde je granica tehnologije letenja, pitam se: najveći avioni u istoriji su prilično slične veličine (pogledajte ovu šemu). Verujem da su granice dostignute, bar kad je reč o tehnici potiska na naftu, što je zasad jedini raspoloživ izbor za komercijalne letove.