Dok se ja bavim logistikom za jednog brucoša u Novom Sadu, predlažem vam da provedete petnaest minuta gledajući nešto vredno pažnje.
Još jedno predavanje sa TED konferencije koje vas natera da se osetite živim…
David Griffin je direktor fotografije u National Geographicu. To je možda najlepše radno mesto na svetu za nekog ko voli fotografiju… A opet, možda je i najteže: kada radite sa velemajstorima fotografije, ljudima koji su u stanju da svojim slikama isporuče priču koja vas oduva, verovatno je strašan usud biti u nuždi da sa gomile od nekoliko hiljada fotografija, pri čemu su sve vredne objavljivanja, izdvojite desetak ili dvadeset koje će biti zaista i objavljene. A kriterijum kuće… Zna se: najozbiljniji mogući.
U ovom predavanju, David Griffin govori o fotografiji kao mediju za prenošenje emocija, kao nečemu što prevazilazi pojam ilustracije i dokumentarnog zapisa. Bolje da ja ne govorim više, nego da govori onaj ko o tome zna više nego ja…
Upamtiću sledeću repliku:
Svako od nas ima jednu ili dve sjajne fotografije u sebi. Ali, da biste bili veliki foto-novinar, morate imati više od jedne ili dve sjajne fotografije u sebi. Morate biti u stanju da ih stalno stvarate…
(Tnx Igor)
Ali, opet nisam nešto mnogo slikao; možda tek po par fotki kad se uluči prilika, bez namere da se previše mučim. Prosto, znam da moja sprava nije na visini zadatka, i pored jakog blica –jer blic ubija atmosferu. Za slikanje scene je potrebno imati ISO800 bez previše šuma iz aparata, čestit teleobjektiv koji može da pruži barem f/4 i optička stabilizacija, jer valja slikati iz ruke sa veće daljine. Sve to nemam, pa zato kad podignem fotoaparat na svirci, povodim se čudesnom logikom “šta ispadne, ispašće”.
Mišn akomplišd!
