Category: Foto radovi

Kašičica meda našte srca…

Ama, lažem k’o pas. Oni nutricionistički čistunci bi se prenerazili kad bi znali da med uglavnom koristim kao sladilo u čaju. Otkad sam se skinuo s kafe, pijem epske količine čaja od mente (pravi čaj takođe izbegavam), a volim da ga osladim sa malo meda; svake večeri šolja zelenog za Jasnu, lonče mente za mene, i to je već tradicija. E sad, bili smo nepažljivi pa nam ponestalo zaliha meda, pa sam još prethodne večeri morao da posegnem za poslednjom teglicom. Kad ja tamo, a ono – saće u medu. Jedan što se bavi pčelama doneo kad je bio poslednji put. To mu dođe opet neka prehrambeno-ideološka stvar o kojoj ne znam ništa.

I sad sam počeo da koristim taj med “kako bog zapoveda” (a kad niko ne gleda, pride i čaj zasladim) i u to ime, došlo mi da fotografišem tu teglu, sa jedinim ciljem da sačuvam tačnu boju meda. Dakle, monitor je hardverski kalibrisan, hodogram je poznat, a isti uslovi koji su važili pri slikanju nalaze mi se iza leđa, ako zatreba referenca. I dobijem ovo:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (335): 28. februar 2013.”

Ova je dugo čekala da je obradim, a bila mi je važna.
Umalo da je zaboravim…

Tokom jedne šetnje po trgu pre desetak dana, ugledao sam stubne skulpture oko jednog ulaza u zgradu i setio sam se jednog od prvih časova fotografije, u petom osnovne. Navrlo mi je jedno jako sećanje na raspravu o senkama, kada nas je nastavnik terao da razmislimo o tome kako da izbegnemo jake senke u kadru. Tad sam rešio da slikam te skulpture i da kasnije simuliram visoki kontrast na monohromatskom predlošku. I vrag da me nosi, zaboravio sam na tih par fotki koje sam uhvatio. A onda sam naišao na njih i bilo je jasno čime ću se baviti ove večeri…

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (334): 27. februar 2013.”

Kao da sam predosetio loš dan napolju, sesiju sam izveo dan ranije…

Ponekad valja investirati u sutra. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog kiše koja po ceo dan ubija raspoloženje. Imao sam čime da se bavim, uglavnom. A ovog puta, reč je o vraćanju na jedno staro mesto, neposredno pre kiše, u nameri da uhvatim drugačiji senzibilitet nego onomad. Baš gledam: ono je bio 9. april, šest nedelja ispred po datumu… A sad, u poslednjem mesecu kalendarske zime, to mesto izgleda ovako:

(pogledaj veću fotografiiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (333): 26. februar 2013.”

Tema je takva da bih mogao da napravim veliku seriju… A možda i hoću.

Uz informaciju da u Kikindi, varoši sa manje od 40.000 stanovnika, u svakom času ima oko 500 kuća na prodaju, možete zamisliti da ima i onih koje su stare i odavno napuštene. Dovoljno je nekoliko zima bez grejanja kuće od naboja, pa da krov bude oštećen: tada propadanje bude mnogo brže.

Ruševina koju sam slikao u ponedeljak popodne nalazi se u najprometnijoj ulici u Kikindi. Dobar plac za poslovni prostor… Kada bi bilo nekog poslovanja.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (332): 25. februar 2013.”

Mislio sam da sam video sve što se može videti na gusanijadama.
Vraga: ni blizu.

Prođe još jedna gusanijada, a ovoj sam se posebno radovao jer je prva za koju imam doličnu opremu za fotografisanje. Međutim, šta se babi snilo… Najpre, počelo je ranije nego inače; na netu informacije o vremenu i tačnom mestu održavanja ni slovceta, a ja lokalne radio i TV stanice ne konzumiram, nije dobro za zdravlje. Ajd’ dobro, zateknemo početak treće borbe, koja nije dugo trajala… Neuobičajeno velika pauza između borbi… Jedna borba od šest sekundi… Sledeća od petnaestak sekundi… Foto-mućkovi na laganoj kišici i jakom vetru… I najzad, jedno zanimljivo nadmetanje za osvajanje srdaca ženskog dela jata, tabačina koja je trajala dovoljno dugo da bude zanimljiva za slikanje. A glavno finale, ono na koje su mnogi znalci polagali nade da će imati epski karakter, jer oba guska su šampioni izdržljivosti – nije održano jer jedan od takmaca je bio nešto indisponiran…

No, ulov je mali, slab i nedostaje mnogo toga – scene, rakursi, kompozicije – ali nije da nema. Čak i jedno iznenađenje, nešto što nisam primetio tokom slikanja: rvački zahvat!

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (331): 24. februar 2013.”

Bliži se proleće… Barem je boja bila takva u subotu popodne…

Zatekao sam se u pola tri u gradu, imao sam tri minuta na raspolaganju (doslovno) i odlučio  da po svaku cenu pokušam da uhvatim tu čudnu boju svetla koja liči na zlatno svetlo, ali nije – sunce je bilo još visoko u pola tri popodne, na jugozapadnom nebu. Tras, tras, tras, možda je to ta… Pa i bila je, ali uz tešku primenu makaza…

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (330): 23. februar 2013.”

Morao sam da se vratim. Da proverim tu scenu i da nađem mir sa njom.

Rekoh već, na prethodnoj fotki beše dilema da li da uslikam luster naglavačke. Nisam to uradio, ali crv je ostao negde u mislima…

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (329): 22. februar 2013.”

Ej, kad ti se ne da, pa se ne da…

Gomila nekih nepotrebnih muka… Ama, svaka je muka nepotrebna, nego mi se pokvarili planovi. Posle jedva nešto malo manje od četiri godine, reinstalirao sam računar, i to ne zato što sam hteo, nego zato što sam morao – jedan disk je odlučio da crkne, pa sam morao da budem brži u odlučivanju kako bih zadržao iluziju da sam ja gazda njemu, a ne on meni. Postavio sam sistem od nule, što sam usput iskoristio da reorganizujem mnogo toga; nije bitno, osim notorne činjenice da sam potrošio skoro 20 sati neto rada da sve stavim na svoje mesto. Mnogo. Previše.

Hteo sam da ilustrujem ceo proces, ali nije mi se dalo da uzmem fotoaparat u ruke. U neka doba mi je palo na pamet da slikam luster iznad sebe, i to naglavačke, onako kako sam pogledao u njega pedeset puta tokom dosadnog procesa. Umesto toga, palo mi na pamet da slikam nešto drugo. Prepoznaćete onu sliku od pre četiri nedelje.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (328): 21. februar 2013.”

Još jedna od foto-šetnje koju sam obavio jedna dan pre. Ova fotka je bila odavno zakazana…

Spomenik palim borcima u Kikindi je strašno oštećen. Nije mi za ideološku dimenziju tog spomenika – zabole me patka za fabrikovanu istoriju – nego nikako da primetimo kako ta skulptura Aleksandra Zarina predstavlja remek-delo modernizma. Posleratna Jugoslavija, koliko god je bila ogrezla najpre u državni, a potom u burazerski socijalizam, makar može da se podiči činjenicom da je modernizam sve vreme ostao jači od socrealizma (neki tvrde da socrealizma u FNRJ/SFRJ nije ni bilo, ali hajde da ne preterujemo). Građevine i skulpture nastale od kraja četrdesetih do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka jasno su svedočanstvo burnog doba u kome su se još tad nazirali prvi obrisi građanskog društva.

Ne omašim da bacim pogled na spomenik kad god prođem. Nalazi se na najsavršenijem mogućem mestu nasred trga i – zapušten je. Obećao sam sebi da ću kad-tad napraviti fotografiju tog spomenika iz nekog čudnog ugla, nešto drugačije od onog pokušaja u oktobru prošle godine. I taj dan se desio u utorak popodne, istog dana kad je načinjena i fotka 326.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (327): 20. februar 2013.”