Category: Arhiva

Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.

Priče o ledenim čudima

Saznajte kako je polarna neman danima pokušavala da nahrani fotografa National Geographica i kako se družio sa pripadnikom najređe vrste medveda na svetu…

Biti fotograf National Geographica je nešto o čemu sanjaju mnogi. Pritom, većina takvih sanjara uopšte nema ni načelnu predstavu kakvu obavezu preuzimaju oni čije reportaže časopis prihvati. Dva meseca bez ijedne uspešne fotografije? Da li biste odustali? Ili, recimo, šta mislite, kako izgleda toliko obamreti od hladnoće u vodi da ste na ivici ste da se ugušite zbog refleksnog povraćanja u aparat za disanje, a pri izlasku ne možete da govorite?

Nema novca koji to može da plati. U vama mora da postoji strast koja je tolika da potpuno svesno ulazite u vodu među životinje o kojima se malo zna, a koje su označene kao krvožedne. Drugim rečima, i razumite to kako hoćete, morate biti ludi na određeni način koji ne može da se nauči. Za prosečne point’n’shooter marginalce nema mesta u redovima fotografa National Geographica, jer oni ne razumeju šta znači krilatica “National Geographic objavljuje fotografije, a ne izvinjenja”… Nerd smile

Paul Nicklen je odrastao među Inuitima i, kako sam reče, sneg i led su bili njegova “kutija s peskom” za igranje. Tako odrastajući, razvio je veštine i sposobnosti koje su ga promovisale u legendu polarne fotografije u redovima uglednog časopisa.

U martu 2011. godine, Paul Nicklen je pozvan na TED konferenciju da priča o svetu koji tako dobro poznaje i da podeli to znanje sa svima koji žele da ga čuju. Iskoristivši jedinstvenu šansu, održao je fantastično i veoma emotivno predavanje o nekim svojim iskustvima. Usput je skrenuo pažnju na to da živi svet na polarnim kapama nestaje, da će beli medved možda izumreti i da će se to desiti pre nego što smo mislili.

Svakako pogledajte to predavanje. Evo verzije koja je titlovana na srpski.

Neobično, ali prikladno mesto da se čuje muzika Brandi Carlile… Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Priče o ledenim čudima”

Priče iz Nepričave

Da rekapituliramo selo veselo, arhetipskog seljaka i arhetipsku učiteljicu, da naučimo čuda od reči, običaja, navika i potreba, da vidimo gde se šta u selu krije i kako čuva.

Svih osamnaest epizoda možete naći ovde.

Učinite sebi uslugu: pogledajte to. Istina, postoji realna opasnost da naučite nešto što nije kompatibilno sa nazorima Evropske unije.

E, baš zato.

Nedovršena simfonija jednog grada

Fenomenalni dokumentarac iz 1941. godine: život Beograda od prvog mlekadžije do šlagera u noćnom klubu…

Pažljivi gledalac će primetiti da je reč o filmu koji Đenka pušta iznenađenim meštanima dok Kristina histeriše jer je zbog ton-filma izgubila angažman pijanistkinje u palanačkom bioskopu… E sad, biće da tu postoji neka greška u vremenskim odrednicama, jer su “Maratonci” smešteni u vreme nešto pre 1941…

Nema veze, ako ćemo pravo. Šijanu sam spreman da oprostim čak i ono za šta nije kriv, a kamoli ostalo.

I vi što maštate o sreći, vas vodi put u velik grad…

Maksiću, Maksiću!…

Minijaturna glumačka bravura Čede Petrovića.

Nisam znao da ovo postoji; to je producirano i emitovano u deceniji kad uopšte nisam znao za televiziju; ah, romantična vremena…

Lična asocijacija je očigledna… Ovako nas je zajebavao onaj arogantni manijak Vuca na časovima fizike. Jedino što nam nije udarao ćuške, ali tek što nije. Uvek je nalazio nekog svog Maksića i iživljavao se na njemu.

Enjoy every sandwich!

Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.

Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.

Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.

Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.

Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…

Nastavite sa čitanjem… “Enjoy every sandwich!”

Pastoralna bajka

Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…

Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.

Fale ovce na slici, ali to valjda umete i sami da zamislite.

Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.

Nastavite sa čitanjem… “Pastoralna bajka”

Voyager 1, 34 godine kasnije

Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.

Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).

Trideset četiri godine kasnije, na ivici Sunčevog sistema, uređaji još uvek funkcionišu...

Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću Golden_Recordna dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. Nerd smile Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…

Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.

Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.

Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).

Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…