A sad malo praktične fizike iz neobičnog ugla.
Priznajte da niste mogli da skinete pogled.
(Via)
Category: Internet
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Panoramski prikaz neba
Nazovite ih vizionarima, entuzijastima, ludacima ili zamlatama. Svejedno, takvi ljudi pomeraju granice dok ih mi uzimamo zdravo za gotovo.
Panoramskim fotografijama smo se već bavili na stranicama Suštine pasijansa, a bavićemo se još. I baš kad sam mislio da nađem neku od danas već čuvenih panorama gradova, natrčim na panoramu neba, i to punu sferu.
Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.
A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…
Osim klasične panorame koju možete veoma zumirati i pomerati u svim pravcima, dat je i prikaz sazvežđa, sve sa prikazom ugla i pravca na maloj šemi galaksije.
Pravo da priznam, dok sam jutros gledao tu panoramu, nisam mogao da verujem da će mi ta tema biti toliko zanimljiva. Kad sam pogledao na sat, shvatio sam da je jutarnja kafa odavno popijena, a vreme za posao odavno počelo…
(Via)
Google u slavu Marte Graham
Danas je 117 godina od rođenja slavne američke balerine, pa je objavljen novi Google doodle u njenu čast.
Spadam u one koji ne znaju mnogo o baletu; istrpeo sam samo obavezni sastav: “Labudovo jezero” kad sam bio srednjoškolac i doviđons. Jedini balet koji volim je onaj iz filma All That Jazz. No, čini mi se da je Marta Graham (čita se “Grem”) veliko ime baš u tom svetu modernog baleta. Kliknite na sliku i potražite više.
Svakako idite i na Google Home Page, jer dudlovi su animirani u poslednje vreme. A ovaj je napravljen baš sa stilom.
(Via)
Glava unazad
Što reče voditelj: ovom liku ne trebaju oči na leđima.
Frikovi modernog doba.
Najveći smajli od ljudi
Ovo mi je promaklo kad se desilo. A zapravo i ne znam kad se desilo. Možda beše na televiziji, ali ovih noći sam gledao samo Viasat History i National Geographic Channel, a tamo nema vesti. Simpatična stvar.
Po vestima koje sam našao na dva jezika i na desetak mesta, neka ekipa u Zagrebu je navukla kabanice u dve boje u centru Zagreba i formirala najveći smajli do sada: prethodni rekord beše oboren u Rigi, gde ih je bilo 551. Na Jelačića placu ih je bilo 768 i predstavnik Ginisove Knjige svetskih rekorda je potvrdio svetski rekord. Nastavite sa čitanjem… “Najveći smajli od ljudi”
Parada na Dan pobede
Baš se prisetih: bilo je 40 godina od oslobođenja, pa je u Beogradu održana vojna parada. Nismo imali novca da je održavamo svake godine, kao Rusi.
Te 1985. godine sam bio u vojsci ne radeći ništa pametno i bio sam prisiljen da gledam paradu. Izigravali smo oduševljenje pred političkim oficirom, kapetanom Veletićem, čovekom koji je i svoje slobodno vreme provodio špijunirajući koga stigne, a kamoli vojsku po zadatku.
Ta parada je bila samo “super: dan pred televizorom” i recka na brojčaniku do odlaska kući, što je bilo jedino bitno. Kao i 98% ostatka JNA, održavao sam režim “spolja gladac, iznutra jadac” i poput ostalih naivnih stvorova sam mislio, što ono reče Svinja, da niko ne sme da nas bije, te da boravak u vojsci ne može da me slomi. Tešio sam se time da sam tu po sili zakona, dok oni jadnici koji su mi bili starešine tu ostaju još dugo – po svom izboru.
En den dina, savarakatina…
Nije lako TV licima, valja ostati skoncentrisan kad krene aktivna sekunda živog emitovanja vesti. A šta u toku pauze?…
Ovo dvoje voditelja su smislili sebi zabavu dok idu reklame:
Koliko li godina rade zajedno, da mi je znati…
(Via)
Kako je nađena devojka sa naslovne strane
Mali, prosti bonus priči od malopre: skraćena verzija dokumentarnog filma o nalaženju misteriozne devojke iz Avganistana koja je dospela na naslovnu stranicu National Geographica…
Naslovna stranica specijalnog izdanja National Geographica je najlogičnija moguća: reč je o portretu devojke načinjenom u izbegličkom kampu u Avganistanu 1985. godine. Gotovo slučajno uhvaćen, taj portret je na kraju postao najpoznatija fotografija u istoriji časopisa.
Na youtube kanalu National Geographica možete pronaći skraćenu verziju dokumentarnog filma o traženju osobe sa slike. Potraga za devojkom, sada zrelom ženom, trajala je dugo i bila je puna iskušenja, ali je urodila plodom: saznajte kako je pronađena Šarbat Gula.
(Via)
Specijalno izdanje National Geographica
Jednom godišnje, National Geographic priredi specijalno izdanje, uobičajeno u većem formatu nego što su to redovna izdanja. Pre mesec i nešto je izašlo treće po redu specijalno izdanje otkad National Geographic izlazi na srpskom jeziku.
Dva ranija izdanja, pod naslovima “Puls planete” i “Misterije Maja”, vrede svoju masu u čistom zlatu. A ovo najnovije je, uh, nešto od najlepšeg što sam u životu kupio na kiosku. Naslov je jednostavan i govori sve: “100 najboljih fotografija“. Možete zamisliti šta se nalazi u tom izdanju…
Ne, ne možete. Verujte mi na reč da ne možete zamisliti. Potražite ovo izdanje na kiosku dok nije kasno.
Ali, pre nego što opišem izdanje, moram da prenesem jednu prepisku koju sam vodio sa Igorom Rillom, glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica. Siguran sam da se Igor neće naljutiti što to e-pisanije prenosim bez njegove dozvole. Već znam da se stari lisac tiho smejulji, jer mu je opet uspelo, ama u dve reči, da me obrlati da ipak napišem tekst. Ono jes’: teško žabu u vodu naterati. Ali, sva je istina da se ja već mesec dana, od dana kad sam nabavio ovo specijalno izdanje, premišljam da napišem nešto o njemu. Valjalo me je malčice pogurati, što Igoru nije teško palo…
Nastavite sa čitanjem… “Specijalno izdanje National Geographica”
Sikstinska kapela
Postoje neka veoma posebna mesta na svetu koja valja videti. Nažalost, na nekima od tih mesta ne možete se zadržati dovoljno dugo. Bar ne ako prođete onako kako sam ja prošao…
Prošle godine sam video neku TV reklamu; nisam upamtio agenciju koja se reklamira, ali beše ova slika: neki dečko goni ovce drumom izlazeći polako iz kadra; diže se prašina za njima, a poruka glasi nešto otprilike “želite li da vas ovako tretiraju na turističkom putovanju?”. Valjda se reklamirala neka agencija koja aranžira turističke ture za grupe od najviše osmoro putnika, što je već nešto ozbiljnije. Svet zna za tu kategoriju; eto, došlo i u naše krajeve.
E, vala baš: u nekoliko navrata sam doživeo neprijatna iskustva na turističkim putovanjima. Ama, čuj mene, “u nekoliko navrata”: izuzev agencije “Karpati” i fantastično ugodnog, ama meraklijski laganog putovanja sa njima na Drakula turi po Rumuniji pre neku godinu, na svim turističkim putovanjima i izletima sam se osećao baš kao ovca.
Najgore je bilo u Vatikanu, krajem decembra prošle godine. Da preskočim detalje: svelo se na to da stado od 70 turista neprekidno trči za vodičem koji je rutinski deklamovao svoje. Beše slaba vajda od radio-prijemnika, jer se često dešavalo da vodič priča jedno, a ja tri prostorije iza; često sam i gubio signal, jer čim bih zastao da vidim bilo šta, izgubio bih grupu. A potpuni pad beše protrčavanje kroz Sikstinsku kapelu. Od gužve koja se tamo zadesila, drugačije nije moglo. To mesto beše jedan od tri razloga za naš put u Rim, a proveli smo unutra možda pet ili šest minuta. A ako znate išta o Sikstinskoj kapeli, znate i to da ni šest dana nije dovoljno. Dobro de, ne bih očekivao ništa spektakularno, ali sa pola sata do sat vremena bih bio zadovoljen; možda čak i zadovoljan.
