Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Još malo, pa će izraz “zatvorena prodavnica ploča” postati pleonazam…
Na portalu Buzzfeed je osvanula izuzetna, mada pomalo depresivna kolekcija od četrdeset fotografija koja prikazuje zatvorene prodavnice ploča.
Bio sam deo tog doba, tokom jednog životnog perioda koji je trajao prekratko.
MTV i Internet su učinili da nestane sva romantika koja je nekad postojala oko kupovine svake pojedinačne ploče.
Nastavite sa čitanjem… “Fotografije zatvorenih prodavnica ploča”
Ekipa ne prestaje da greši: znaju da zvoni, ali ne znaju u kom selu. Dozvolite mi da vam ukažem na grešku koju pravi većina vas.
Da krenemo odmah, što kažu, napucavanjem lopte na volej, bez štopovanja. Dakle, kako se zove osoba na ovoj novčanici?
Ne, nije to Alija Sirotanović.
Protokol je nezgodna stvar. Mediji su još nezgodniji. Češki predsednik je to naučio na najteži način.
Pazi sad ovo:
Mislim da gospodina Klausa očekuje težak period koji bi mogao da se podvede pod slogan “šta god vam ja sad rekao, nećete mi verovati”. Tako je: neće mu niko verovati.
Meni je, zapravo, svejedno. Nego ne mogu da poverujem da neko kome protokol čini debeli deo radnog vremena nije u stanju da obuzda nagone pred kamerama. A zna da ga snimaju…
Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?
Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego 
što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.
Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.
Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.
Citat dana dolazi od onog ko je sve razumeo, ali nije umeo da prenese drugima. To ga je koštalo glave.
Radije bih da me mrze zbog onog što jesam nego da me vole zbog onog što nisam.
Kurt Cobain
Ovaj će ubuduće dvaput razmisliti pre nego što sedne u taksi…
Za malo dobre drame potrebna je promućurnost, a ne 25.000 USD po sekundi produkcije.
Ode velikan filma. Imao je Holivud pod nogama u vreme kad je u Holivudu još uvek bilo i duše i pameti. Poštovali su ga i oni koji ga nisu voleli.
Sidney Lumet je pravio filmove u kojima je bio u stanju da udavi nedozrelog gledaoca dugim i naizgled besciljnim dijalozima. Za one koji umeju da čitaju između redova, Lumet je filmskim rečnikom kreirao upravo te sadržaje. Govorio je da nema malih uloga, nego samo malih glumaca. Iz dna duše je mrzeo žanr melodrame, mnogo pre nego što su se skotovi dosetili da se to sad zove “romantična komedija” iako ničeg humorističnog u takvim filmovima nema.
Gledam u listu njegovih filmova i ježim se. Da je napravio samo jedan od ovih, bilo bi dovoljno: 12 Angry Men, Serpico, Network, The Verdict, The Morning After… Čestito je reći da ne poznajem njegov opus ni koliko crno ispod nokta. Ali to malo što znam, meni je dovoljno… Moj lični favorit je Network:
I da ne zaboravim: I am mad as hell…
Zbogom, Majstore. Holivud koji ostavljaš za sobom nije vredan tvoje slave.
Duga je jedna od najlepših pojava u prirodi. Fotografisati dugu je iskušenje. Dvaput do sada sam pokušao, oba puta omanuo. Možda mi sledeći put uspe. Lov na dugu već imam u planu za ovo leto.
Biblijska legenda kaže da je prva duga nastala posle potopa, kao zavet Boga čoveku da nikad više neće ponoviti tako drastično rešenje sopstvenih propusta. Kako god, možda je i onda moglo bez potopa, ali bez duge bi bilo tužnije. Fascinacija dugom je vodila do raznih priča i legendi, poput one o ćupu punom zlata na kraju duge. A Over the Rainbow, pesma iz filma Wizard of Oz, navodno je najviše ikada korišćena filmska tema.
U međuvremenu, skrećem pažnju na zanimljivu galeriju fotografija na temu duge na blogu Exdizajn.
Uopšte, reč je o blogu na kome biste mogli provesti veoma mnogo vremena ukoliko vas zanimaju fotografija, dizajn, razne tehnologije na Vebu… Svakako preporučujem da posetite to mesto.
(Via)
Liu Bolin je umetnik koji nastoji da se uklopi u neki prostor poput kameleona, u čemu je toliko uspešan da je ponekad nemoguće prepoznati ga na prvi pogled.
Serija projekata kineskog umetnika pod zajedničkim nazivom “Skrivanje u gradu” započela je nakon što je njegova kuća srušena u okviru priprema za Olimpijske igre 2008. Od tada, on ugrađuje sebe u svaku moguću pozadinu, šta god to bilo, čineći sebe nevidljivim. Da bi postigao željeni efekat, Liu Bolin ponekad provodi i po deset sati u radu dok ne postigne željeni efekat koji na kraju dokumentuje fotografijom. Veština koju ulaže u taj rad je tolika da ponekad ni prolaznici koji prođu tik pored njega ne mogu da ga primete, osim ako se pomeri.
