Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Upoznajte kretena nedelje. Primio je 111 pogodaka paintball mecima.
Ostaće misterija kakvi su motivi za ovako glup čin. A opet, otkad je youtube postao medij na kome može svako da objavljuje, nove granice demokratičnosti su upotrebljene za pomeranje granica gluposti.
Ako neko razume šta priča ovaj lik, molim da podeli sa nama.
(Via)
Legendarna izjava velikog naučnika.
Samo su dve stvari beskonačne: svemir i ljudska glupost. Ali za svemir nisam potpuno siguran.
Albert Ajnštajn
Šta ćeš… Mora neko i to… Jeste da je čišćenje banalan posao, ali složićemo se i da je bitan. Ovaj baja ne dozvoljava da ga ometaju razgovorom.
Uobičajeni dan na poslu…
(Via)
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o ljubavi prema knjizi.
Ova priča je prvi put objavljena u specijalnom novogodišnjem dodatku u časopisu PC #118, u januaru 2006. Tema tog izdanja je bila fascinacija Internetom u počecima primene. Međutim, za mene je to bila prilika da učinim omaž svom pokojnom prijatelju Bogdanu Lazičiću, čoveku koji je učinio ogroman uticaj na mene, a o čijoj tragičnoj sudbini sam saznao prekasno. Neke informacije u ovom članku su zastarele posle dužeg vremena, ali to je zaista daleko od svake poente.
Čika Bogdan je bio jedan od junaka mog detinjstva. Iako slabog zdravlja, a po godinama bliži mom dedi nego mom ocu, kome je pomagao u bravarskoj radionici u kojoj sam voleo da smetam, bio je vrckavog duha i voleo je moje društvo. Veoma rano je prepoznao u meni sklonost ka knjigama, pa mi ih je donosio, jer sam rano naučio da čitam. Tetka Jucika, njegova supruga, radila je u gradskoj biblioteci, pa je birala za mene i neke knjige koje su prevazilazile moj predškolski uzrast. Oni su najodgovorniji za moju doživotnu ljubav prema knjizi, što je dar na kome nikad nisam uspeo da im se zahvalim kako dolikuje.
Kada sam vas sinoć uputio na animirani film “Rain Town”, pomenuo sam i film “Ježić u magli” (Yozhik v tumane, 1975). Do pre samo 24 sata, kad sam saznao za postojanje japanskog remek-dela i pogledao ga, ovaj ruski crtać je bio bez konkurencije u mom poimanju animirane umetnosti.
Sreća, pa youtube pruža i ovaj film na gledanje.
A još veća sreća, pa ne moram doista i da lupam glavu misleći koji je od ta dva filma bolji. I za jedan i za drugi film važi nešto što sam pročitao u komentaru jednog gledaoca:
Evo čemu animacija treba da služi.
Više ne mora da se kaže.
I vrapci znaju da ja za tenis ne dajem ni pet para niti se ložim na sve one teniske turnire. Uvažavam uspehe tenisera rođenih u Srbiji, ma gde oni uplaćivali poreze na prihod, i to je dovoljno. Ali, ovaj dečko iznenađuje.
Ne, nisam na kraj srca. Budite parlamentarni: zaista me boli uvo za taj sport. Ne uvažavam sportove kojima ne može da se bavi svako, a u tenisu ga baš preteraše sa svojim izigravanjem pripadnosti aristokratskom nivou društva. Pretpostavljam da je to i razlog što se nacija identifikuje sa tim sportistima. Pa, gde je bila nacija kad su oni trenirali tenis po skupom i preskupom satu trenera dok su se druga deca igrala, što inače i treba da bude posao dece?
Jedna sveža vest me je podsetila na domaći slučaj od pre petnaest godina, kada su lopovi prevazišli sami sebe…
U vesti koju nalazim na sajtu B92, saznajemo kako su Gruzija i Jermenija ostale bez Interneta zbog 75-godišnje starice iz Gruzije koja je presekla optički kabl tokom skupljanja starog gvožđa, verovatno misleći da će moći da proda komad kao sekundarnu sirovinu.
Šta zna baba šta je optički kabl… Ludosti sveta nemaju granica…
U međuvremenu, dva podatka mi žuljaju mozak i ne mogu da protrčim bez komentara.
Nastavite sa čitanjem… “Optički kabl nije od bakra (sreća naša)”
Političari su zakazali i zato mali ljudi čine veličanstvene stvari u pokušaju da svet učine boljim mestom. Ovaj ludi Francuz je dao svoj doprinos u takvom nastojanju. Pogledajte ovu prezentaciju sa ovogodišnje TED konferencije, vredna je svake utrošene sekunde. Odavno nisam doživeo jaču intelektualnu provokaciju od ove.
JR je tzv. ulični umetnik koji je donedavno bio potpuno anoniman. On je ekscentrik koji koristi umetnički iskaz kao najdirektniju provokaciju na mestima na koja većina nas ne bi smela ni da kroči.
Nakon što je odabran da primi nagradu za 2011.godinu na TED konferenciji, JR je uputio novu provokaciju – i to celom svetu. Nema potrebe da objašnjavam previše: pogledajte ovu inspirativnu prezentaciju i saznajte o čemu je reč.
Više informacija možete saznati i na portalu globalnog projekta Inside Out. Više iz perspektive konferencije TED saznajte ovde.
(Via)
Ostajem u šoku nakon gledanja ovog animiranog filma. Prvi put gledam nešto što može da stane rame uz rame sa poezijom animiranog filma “Ježić u magli“.
Prekinite to što radite, nađite način da ostanete neprekinuti deset minuta, pa pokrenite ovo u režimu punog ekrana.
Nisam u stanju da pružim svoj komentar, pa ću se poslužiti komentarom prijatelja na čijem FB profilu sam ovo i video prvi put. Komentar je pisan na engleskom, a ja ću biti dovoljno drzak da ga prevedem u neobaveznom tonu. Imenjače, nadam se da je to u redu.
Živimo u čudnim vremenima. Umesto da žeženim zlatom platimo da bismo pogledali ovaj film, možemo da ga gledamo ne plativši žutu banku za to. Kako je to moguće? Lepota ovih razmera ne raste na drvetu.
Možda je moguće zato što lepotu ovih razmera nije moguće izmeriti na kantaru.
(Tnx Toda via FB)
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi.
Baš mi je drago što sam uspeo da uhvatim ovaj grafit, jer ga nema više – zid je ponovo okrečen je pre dve ili tri godine, ne sećam se tačno. Evo ga: