Muzika – Page 278 – Suština pasijansa™

Janu je laknulo

Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink sluša radio. Tačnije Radio Beograd 1. Čini on to često, tokom odlaska na popodnevni trening, jer baš u to vreme ide emisija Susretanja u koju, kad god mogu, autori dovode holandske kompozitore i/ili izvođače takozvane moderne ozbiljne muzike. Spajam lepo i korisnije, razmišlja Jan Venegoor of Hesselink. Lepo je biti obrazovan, ali je korisnije biti patriota.

Danas gostuje Kompozitor Rastislav Kambasković, čije su Kompozicije bile predmet Koncerta na Kolarcu. Ozbiljnim glasom Kompozitor objašnjava trenutke nadahnuća i noćnog nesna na vest o smrti Vere Pavladoljske, čemu sledi baritonski uzlet sa Koncerta: „Voooooooooolim teeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeee na [pauza] sveeeeeeeeeeetuuuuuuuuuuu“, dok se u pauzama čuje nešto što bi se jedino moglo opisati kao žar borbe dva majmuna bez sluha. Tu nije kraj, sledeća je sonata za dve violine. „Zapitao sam se“, reče Kompozitor, „zašto akordi moraju da se ređaju određenim redom? Odgovarajući na to pitanje, došao sam do Kompozicije gde se dve violine čuju kao četiri.“ Skroman neki čovek, kaže sebi Jan Vennegoor of Hesselink. Buka koja se čuje boli kao da je pravi šesnaest violina dok ih sviraju trogodišnji nosorozi upravo izbačeni sa prijemnog ispita Muzičke škole za bezuslovno netalentovane čijim su profesorima hirurški ugrađeni konjski živci.

Svaka čast Kompozitoru, on muzikom uspeva da iskaže svoju večitu borbu sa izgovorom sopstvenog imena, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, ugasi radio, sa osmehom na licu dade gas, i nastavi da vozi kroz beskraj zeleni.

Blues at Folsom Prison

Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.

Johnny Cash, Dasa u crnom Ne znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.

Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.

No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.

Nastavite sa čitanjem… “Blues at Folsom Prison”

Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I

Na današnji dan, pre 43 godine, smisao postojanja muzike je dobio još jednu blistavu potvrdu. Objavljen je Led Zeppelin I.

Korporativna gramzivost je grozna stvar. Potpišeš kakav ugovor, i onda se vučeš kao pas do posla i nazad. Nema utočišta, jer iza svakog ugla čekaju advokatski Kerberi. Baš to se desilo jednom momku od 25 godina, tršavom, mršavom, ostavljenom na cedilu po raspadu benda, a vezanom za seriju koncerata po Skandinaviji. Kud ćeš, šta ćeš, nađeš još trojicu: jednog brkatog, jednog plavog, i jednog sa loknama.

Zatim uđeš u studio, istreseš iz džepova celih 1782 funte. “To ti je za tri dana, mali.” “Biće u redu. Pazi ovaj rif”:

Nastavite sa čitanjem… “Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I”

Igre bez granica

Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…

Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No Frontiers Petera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.

Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.

Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica”

Happy Birthday, Mr Stewart

Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.

Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…

Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.

Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, Mr Stewart”

Analogni antiradar sistem

Na današnji dan, pre 63 godine, RCA je svetu prezentovala 7-inčnu gramofonsku ploču od 45 obrtaja – popularnu “singlicu”.

Priča o nastanku singlice je vrlo zanimljiva. Naime, ranije su se koristile raznovrsne The Cure - The Caterpillar dimenzije ploča, od 7 do 15 inča, a brzina je varirala od 60 do čitavih 130 obrtaja u minuti (što ste prilagođavali obrtanjem ručice, jel’te), dok se nije ustalila na standard od 78 obrtaja pojavom električnih gramofona, koji je potrajao od dvadesetih, pa sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. Čak ni tada niste bili sigurni da je puštena muzika verna odsviranom originalu, zbog razlike u frekvenciji naizmenične struje koja je napajala gramofone u Americi (60 Hz) i ostatku sveta (50 Hz).

Uglavnom, isterija modernih ploča počinje 21. juna 1948. godine, kada je Columbia Records na konferenciji za medije predstavila longplejku i definitivno utemeljila vinil kao medij. Dvanaest inča u prečniku, brzina obrtaja 33⅓, kapacitet od 20 minuta po strani. Legenda kaže da je njihov glavni inženjer kurtoazno pozvao glavnog konkurenta, kompaniju RCA Victor, u posetu laboratorije pre same konferencije, kako bi ih upoznao s novom tehnologijom. Tadašnji glavešina RCA, David Sarnoff, zahvalio se po obilasku, a onda je pohitao u svoju laboratoriju kako bi naložio ekipi da smesta revitalizuju projekat koji je bio dobro čuvana industrijska tajna punih 10 godina.

Nastavite sa čitanjem… “Analogni antiradar sistem”

Šta se slušalo kad ste rođeni… i dalje

Mali eksperiment za vas: da vidimo u znaku koje pesme je proslavljeno vaše rođenje.

Idite na stranicu koja popisuje numere koje su bile na čelu Billboardove top liste za svaku nedelju (lista seže do 1920. godine). Odaberite datum svog rođenja ili neki karakteristični datum, pa je nađite na jutjubu. Okačite adresu ovde.

Aj’ da počnem ja, sa špilom od sedam karakterističnih datuma.

Kad sam se rodio:

Žestoko i psihodelično! Rainbow

Kad sam krenuo u osnovnu školu:

Nastavite sa čitanjem… “Šta se slušalo kad ste rođeni… i dalje”

Muzika u vazduhu

Ako sam dobro shvatio, ovo je emitovano u toku ~~intermenca~~ intermeca na Novogodišnjem koncertu u Beču 1. januara 2012.

Maestralno.

Primereno za Badnji dan. Predlažem da ovo pustite da svira u pozadini nekoliko puta u toku dana.

A Beč?… Pa, tako je to bilo za vakta carevanja nad frtaljem Evrope…

(Tnx Nebojša)

Da se prisetimo velikog prangijaša

Na današnji dan pre 26 godina, 4. januara 1986, Phil Lynott je otišao na neko bolje mesto. Hajde da se prisetimo muzike velikog rockera.

Počinjemo od velikog irskog narodnjaka: Whiskey in the Jar. Lynott i Thin Lizzy su završili ono što The Dubliners nisu uspeli: da i poslednja tetkica na nekom levom ostrvu u Pacifiku sazna za ovu pesmu.

A tek prangijanje na tragu bluesa… Surovo i fantastično: koliko me sećanje služi, niko drugi tih godina nije uspevao da postigne takav blend atmosfere, energije, muzike i tuge; a bilo je bendova na svakom uglu. Pazi ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Da se prisetimo velikog prangijaša”

Četvrt veka +1

Na današnji dan, u ovaj sat, pre 26 godina, iliti 1. januara 1986. godine u pet ujutru, Grba je prvi put poljubio ženu svog života.

Kako da ostanete zajedno 119 godina? Nemojte nikada da lažete jedno drugo i ostanite najbolji prijatelji.

Obećao sam Jasni da ću ostati pored nje 119 godina, tačnije do 1. januara 2105. Odužilo se, ali planiram da izdržim bar toliko.

Boktemazo, pomislio sam, pa mi nemamo svoju pesmu. A znate li zašto? Prosto, zato što je sva muzika naša.

Za tebe, darling: Mavis Staples, u izdanju koje najviše voliš!