Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Ako hoćete, možete. A i ne morate

Februar 2012. godine deluje kao da ćemo ga dugo pamtiti po niskim temperaturama, snegu, vanrednoj situaciji (kao da je pa nekada i ukinuta u Srbiji?)… barem do sledeće zime.

S obzirom na to da znam da ima onih koji ne uživaju na temperaturama ispod nule i koji bi radije u kući presedeli/preležali/prespavali najhladnije godišnje doba, predlažem im dva koncerta, prema svom, isključivo egoistično svom izboru, a sve u nadi da će izbor oni stariji od mene pohvaliti, a mlađi se zainteresovati.

Potrebno je vrlo malo: dobar internet protok i par solidnih slušalica na ušima.

Nastavite sa čitanjem… “Ako hoćete, možete. A i ne morate”

Do kraja sveta

Ne znam da li je ikada pre ili posle skupljena jača ekipa za neki soundtrack…

Wima Wendersa sam, kao i većina njih van nemačkog govornog područja, primetio kada je izbacio “Paris, Texas“. Mogu sad da se pravdam kako me je privukla muzika koju je radio Ry Cooder, ali za to sam morao da sačekam još dve godine i sasvim drugi film, “Crossroads“. Kao Omottrinaestogodišnjak, išao sam da gledam PT prvenstveno zbog Nasstasje Kinski… Oooovaj, zbog njenog glumačkog umeća, naravno.

Iako je Wim snimio još četiri filma u međuvremenu, sledeće što sam pogledao bio je “Until the End of the World” iz 1991. Koji me je potpuno oduvao. Svet pred apokalipsom, cura koja se izgubila na putu i sreće tipa koji snima svet oko sebe čudnim uređajem, kojeg pokušavaju da se domognu sve moguće obaveštajne službe. Malo SF, malo road movie, odličan William Hurt i pored njega Sam Neill i Max von Sydow koji su, a šta drugo nego odlični kao i uvek. No, ovo nije priča o filmu – da vam ne kvarim eventualni doživljaj spoilerima, uzmite pa gledajte. Ovo je priča o vanserijskoj muzici…

Nastavite sa čitanjem… “Do kraja sveta”

Dvanaestogodišnji genije

Zaista ne znam u čemu je fora, ako je fora. Dečko je u stanju da zamisli simfonijski komad i da ga potom sjuri u partituru za par sati. Pogledajte, pa sudite sami.

Dobra vest u svemu ovome je da se mediji nisu previše primili na informaciju o ovom dvanaestogodišnjem monstrumu, pa je bilo nade da će se razviti u nešto bez nužnog pretvaranja njegovog vanrednog talenta u cirkus. I uspelo je. Naime, ovaj snimak je još iz 2004. godine, a vi verovatno niste čuli za dečka. Dakle, Jay Greenberg ima već 20 godina i bavi se komponovanjem. Očigledno, nije pukao u međuvremenu.

Happy Birthday, El Magnifico

U danu za nama, obeležen je 61. rođendan jednog od mojih omiljenih gitarista. Google neće napraviti doodle zbog toga, ali ja ću večeras bar malo slušati dobru muziku u to ime.

Phil Manzanera, veliki baja i aristokrata rock’n’rolla, rođen je 31. januara 1951. Sjajan muzičar i sjajan čovek, on oko sebe seje fantastične vibracije već četrdesetak godina, na radost svima.

A, da. Izvinjavam se. Možda niste info-hrčak kao ja, pa vam nije baš najjasnije ko je taj čovek. Situacija je htela da se on celog svog veka dokazivao isključivo svojim radom – i nikako drukčije. I zbog toga je moguće da niste čuli za njegovo ime.

Zato ste čuli za Roxy Music, zar ne?

Ovi idiotski cvikeri su bili zaštitni znak El Magnifica tokom sedamdesetih… Mada, njegov pravi zaštitni znak je bio i ostao Gibson Firebird (u raznim verzijama). Ta gitara danas postoji i u verziji Phil Manzanera Signature, ako znate šta znači takva čast…

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, El Magnifico”

Sećamo se velikog rokera: Steve Marriott

Danas bi mu bio 65. rođendan, samo da nije onako strašno završio.

Steve Marriott, legenda britanske rock scene, rođen je 30. januara 1947. godine u Londonu. Bio je jedan od ljutih gitarista i pevača na čijim nastupima su prštale varnice – ili je barem to tako zvučalo. Obeležio je scenu radom u dve značajne grupe: Small Faces i Humble Pie.

Svašta se može ispričati, ali večeras to nećemo činiti. Opustićemo se i slušati dobru muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Sećamo se velikog rokera: Steve Marriott”

Još jedan izuzetak

Nisam neki ljubitelj Elvisa, a još manje njegovih imitatora, uglavnom luzera. Ali ovog rado ubacim u plejlistu-u…

Ne znam tačan razlog zbog čega mi je the King izuzetak. Izbor pesama (nisam primetio nijednu Elvisovu), aranžman, dobra produkcija, sve to skupa ili nešto četvrto. Tek, dajem vam na sud deo njegove diskografije.

Ne samo da za njegove pesme nema spotova (bar ne u onom konvencionalnom smislu), nego ni youtube ne daje neke “bogznakakve” preporučene linkove kad kojim slučajem natrčite na neku pesmu. Ruku na srce ni nadimak mu nije nešto originalan… Winking smile

tresi glavom, tresi glavom, tresi glavom,...Ovde ostavljam linkove za pesme, koje su mi pri ruci. Nadam se da ću vas zaintrigirati da pronađete i ostale…

  1. Rolling Stones – Sympathy For The Devil
  2. Bob Marley – No Woman No Cry
  3. John Lennon – Working Class Hero
  4. AC/DC – Whole Lotta Rosie
  5. Nirvana – Come As You Are
  6. …

Gurnite sve ovo u neku plejlistu. Nećete se pokajati.

P.S.
Nikako, nikako, nikako i nipošto nemojte parati uši njegovom verzijom pesme “Whiskey in the Jar”. Žalosno je koliko jedan Irac može da unakazi irsku pesmu… Sad smile

Stephen Stills: Čovek koji je znao više od drugih

…i još uvek zna, ako ćemo pošteno. Samo što je zakasnio da pokaže baš sve. Šteta.

Petak je veče, a mi već vekovima nismo ništa zapržili na Suštini pasijansa, onako momački, da produvamo uši kako dolikuje. Pade mi na pamet… Da, to je to. Vežite se, polećemo.

Stephen Stills je muzičar koji je ostavio velik trag u popularnoj muzici. Hajde da kažemo da ga ostavlja i dalje, mada to možda više i nije istina, ali čovek je takva faca da mrtav ‘ladan vadi neobjavljene snimke od pre 40 godina i odvaljuje nas retroaktivno. Ali, o tome malo kasnije.

Velika priča je počela tako što je Stills, tokom kanadske turneje sa svojom grupom, nabasao na Neila Younga u nekom ćumezu u Vinipegu, a zatim ga ubedio da pođe sa njim u Kaliforniju, gde će napraviti novu grupu. Tako i bi. Boktemazo, pa da je samo to uradio, Stills bi zaslužio slavu – ko zna da li bismo, kad i kako inače saznali za Neila Younga.

Young je znao da piše pesme, o još kako je znao, ali recimo naglas: Stills je onaj ko ga je naučio da spakuje pesmu u aranžman. Mr Soul? Broken Arrow? Expecting to Fly? Youngova pamet, Stillsov rad.

Nastavite sa čitanjem… “Stephen Stills: Čovek koji je znao više od drugih”

Kradljivci svih zemalja, ujedinite se

Ovih dana navršava se 25 godina kako je izašao singl Smithsa “Shoplifters of the World Unite”.

Morrissey je više puta tokom godina pomenuo da mu je ovo omiljena pesma benda. U nekim delovima podseća na pesmu T.Rexa “Children of the Revolution”, u drugima na “The Boys Are Back In Town” od Thin Lizzy – nije začuđujuće jer i Morrissey i Johnny Marr obožavaju rad Marca Bolana i Phila Lynotta. Možda jeste tako, možda nije… uostalom, utvrdite sami:

Pa dobro, neki kažu i da njihov “Money Changes Everything” liči na Ferryjev “The Right Stuff”… možda zato što je matori Brian veoma cenio Marrovo kompozitorsko umeće, pa ga je zamolio da mu, uz sitnu nadoknadu s par ništica, Johnny prepusti muzičicu za njegov budući veliki hit. To je bio i jedan od razloga raspada Smithsa, no to je već druga priča.

Nastavite sa čitanjem… “Kradljivci svih zemalja, ujedinite se”

R.I.P. Etta James

Otišla je jedna od najvećih pevačica R&B i soul muzike. Bila je u prvom redu kada su ti žanrovi poprimali oblik kakvim ih danas znamo. Bila je temelj.

Etta James je preminula danas posle duge i teške bolesti. Imala je samo 73, ali leukemija je učinila svoje. A eto, nema ni mesec dana da sam malo prelistavao njenu fonografiju. Istina, bilo je to kad sam pročitao da su je pustili kući iz bolnice da tamo nađe svoj mir sa Bogom.

Najpoznatiji video snimak: odvratna frizura, šminka kao iz nekog horor filma i glupavi džemper koji je zaboravila da skine u garderobi. A onda počne da peva. I momentalno joj sve oprostite.

Uh.

Nastavite sa čitanjem… “R.I.P. Etta James”

Po svačijem ukusu, uglavnom

Hej Džo, jesi šenuo, kuda si to s pištoljom krenuo?

Pesma posvećena tipu koji impulsivno rešava bračne probleme, postala je rok standard zahvaljujući mnogim vrsnim muzičarima, a tome je verovatno najviše doprineo Džimi Hendriks. Još uvek nerešeno pitanje autorstva ovog popularnog “komada” ostavlja sumnju u kategorizaciju, ako je kategorizacija uopšte moguća, niti bi to trebalo mnogo da nas zanima. Nadam se da će ovo pročitati oni koji bi mogli da rasvetle razloge popularnosti numere “Hey Joe”. Ja prilažem jedan – jednostavnost. C, G, D, A, E.
Prošarajte malo, izaberite verziju koja vam je po ukusu, a ja vam nudim nekoliko mogućih tragova za dalja istraživanja. Jel’ to OK?

Ovako je pesma zvučala pre Hendriksa, u verziji grupe The Leaves:

Nastavite sa čitanjem… “Po svačijem ukusu, uglavnom”