Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Priče, bajke, mitovi i ostale činjenice o ljudima iz muzike
“Padaju kao snoplje”, primetio je moj prijatelj. I stvarno, kada malo razmislim, ne može da prođe ni nedelja dana da neki od mojih/naših junaka ne krene na Neko Bolje Mesto. Moji Moravci bi mudro procedili kroz zube: “Opet je neka rednja.” A meni ostaje da se nadam da neću uskoro da završim u istom paket aranžmanu.
Neću ni da mislim o tome. Ionako neću moći da odaberem ni vreme, ni mesto – zna se ko će to da uradi umesto mene.
Suština pasijansa upućuje tužan poslednji pozdrav Umetniku.
A, pa dešava se. Znate kako je: jedan misli da će drugi, drugi misli da će onaj prvi, treći misli da ona dvojica misle… Sve u svemu, samurajska vikend-papazjanija… 
U znak izvinjenja ovisnicima o muzici za popodne, evo jednog filma za vas: saznajte i zapamtite zašto je važno biti Morrissey. 
E, tako. Pogledajte ovo, pa idite na spavanje. Bolje to nego da noćas čovite ispred televizora u pokušaju da prvi saznatge ko je dobio Oskara za šta. Kao da je to bitno. Niko od njih nije Morrissey.
Godina je 3000. Svet je u novom blagostanju, sve se zna šta i kako, svako ima svoje zadatke, slobodnog vremena na pretek, a pragmatična znanja su dostigla svoj vrhunac zasićenja među ljudima. Preostalo je samo da se prisećamo onih divova na čijim plećima smo stajali da bismo videli dalje… čuli bolje… tako nekako.
Ko zna: možda bude čak i gore od ovog. Idiokratija je zaista mogući scenario naše neposredne budućnosti. Preostaje vam samo demagoška uteha da nećete i sami doživeti pad civilizacije… To jest, nadajmo se da nećete.
Ne, nećemo slutiti loše. Ali…
Нино Ферер је био чудан лик. С једне стране је изградио лик поп зајебанта, с друге стране је радио много озбиљније ствари. На оном првом делу се наватао пара, ал’ је канда хтео много више. А завршио је од своје воље, двоцевном картом за оно боље место.
Да је имао и верне публике, бар по Европи и, наравно, пре свега по Француској, види се из атмосфере овде.
Ово је снимак из 1993, дакле скоро тридесет година након премијере из 1965. Дотле је био некакав музикант, снимао плоче, али од овог га је нешто кренула карта. Добро је схватио да му та жица добро иде, та лагахна зајебанција, па је снимио наредне године велик европски хит, “Телефон” (који су Елипсе много боље извеле, Еди Декенг је имао прави соул глас и ваљда францускији нагласак), где ваљда набраја ко би све могао да се јави на Гастонов телефон али се никад нико не јавља. Слична зезалица је и наредни хит, “Краставци“, где набраја шта све носи на излет.
“Дође тако човеку да пљуне од Душана Васиљева” гласио је стари гимназијски штос. Напросто не знам одакле да почнем а морам једном. О оним тужним тренуцима кад схватиш да су музичари, колико год да су повремено богати и славни, обични радни људи и грађани и да треба исплатити кредит, извући се из чабра, поправити штету од луде главе… и да онда раде оно што скоро сви раде: праве нешто за продају.
Није много битно да ли ће се то продавати. Битно је да су кренули да раде нешто што иначе не би, само зато што су умислили да ће то имати прођу. Понекад упали, чешће не.
На ту тему је Прљави инспектор Блажа лепо рекао “паре ће да спискаш / слава ће да прође / алкохол ће једном / главе да ти дође“. А и ДЛМ су рекли “ствари боље ходају кад не мислиш на продају”. Али нема ко да их чује, ил до мозга не допире, па се догађају ружне ствари.
Шта овоме фали? Па прво, да су изабрали било које друго женско име, можда ово не бих ни приметио. Него ме заинтригирало какав је то вашар мелодија, можда је то неки месни фолклор из доба док су били у Аустралији… кад оно јок, fair овде не значи ни вашар ни фер (игру), ни поприличан ни умерен ни скроман ни ведар (без облачка) ни бледолик… него пријатног изгледа, лепушкаст… и Мелодија је женско име. Да нисам почео да лупам главу око значења наслова, не бих ни слушао текст, да нисам слушао текст не бих ни чуо ово.
Десило се да сам једном имао у гостима двоје Немаца, и потрефило се притом да су тада на вишој техничкој свирали Влада и Бајка. У року од треће песме тај другар ме упита “а који је Влада а који је Бајка?”. Погодио је оно што смо се сви питали. Одговор не знам ни данас, и нећу да знам. Нека то остане једна од тајни овог свемира.
Што реко Панта, “волим свемир, јер то је мој дом” (нећу да га линкујем, малопре је био). Песма за данас је “Ја нисам ја”, што су изгледа написали кад су се под старе дане сетили да би опет могли да дохвате гитаре.
Ово зато што Цевка негује посебан вид амнезије (без амнестије), па све врви од новијих снимака, а кад треба да ископа нешто старије, у овом случају песму “Док те гледам”, цврц, нема, никад није ни постојало. Осим што већ десетак година стоји на мојој плејлисти, са изгледима на један занавек, ерго јесте.
Панту знам још из времена кад су бруцоши ишли у летњу војску… они 12 недеља после матуре, па онда на студије. Ишао је и он, па је после написао “Стани на нагазну мину”. И још којешта. И није батаљивао.
Ово је отприлике прва новија ствар, коју сам чуо на једној свирци коју је приредио таман кад сам се врнуо из печалбе, нова ствар! Нисам чуо нову Пантину ствар годинама!
Оно, није баш његова, ал’ Панта је ко покојни Џо Кокер, кад он нешто отпева то је онда његово. Не марим што је снимак скрнав, аматерски, јер Панту нећете видети пред професионалном екипом сниматеља. Сви су му снимци најбољи, јер бољих нема 
.
Evo smehotresne interpretacije jedne od čuvenih epizoda u istoriji rock’n’rolla: kako je mogao da izgleda jedan običan dan kada su David Bowie i Brian Eno (dobro, de: i Tony Visconti) stvorili jedan od najčudnijih muzičkih komada u opusu velikog pevača.
Nastavite sa čitanjem… “Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"”
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav velikom pevaču.
Nikad ne zaboravi.