Bendžoboš

Nikad niste čuli za bendžoboš? Možda znate reč na engleskom: bandrum? Ne? Pa dobro, nema veze, za otvorene umove nikad nije kasno da nauče još nešto.

Reč je o novom muzičkom instrumentu.

Vi sad mislite da je ovo zajebancija. A nije°.

Nastavite sa čitanjem… “Bendžoboš”

Lestve od konopca. Do Meseca. I dalje.

You gave me silver loving
The end was all too soon

Sinoć je do nas došla tužna vest da je Jack Bruce, jedan od najvažnijih muzičara rock’n’rolla, otišao na Neko Bolje Mesto. Kao jedan od istinskih velikana muzike ponikle iz ostrvskog rhythm’n’blues pokreta, a izvanredno potkovan vanserijskim talentom i pristojnim muzičkim obrazovanjem, Bruce je ostavio značajnog traga u razvoju progresivnog rocka, blues rocka i jazza tokom duge i uglavnom besprekorne karijere.

Danas ćemo ga se setiti uz pomoć dokumentarnog filma koji je snimljen o njemu još 1969. godine. Taj film će vam pružiti važnu, mada iz današnjeg ugla nekompletnu sliku o tragu koji je Jack Bruce ostavio u svojoj generaciji.

Još ćemo se baviti opusom Jacka Brucea, jer je značajan. Počinjemo već ovog popodneva.

Polifono pevanje… iz jednog grla

Da, dobro ste pročitali: postoji tehnika pevanja koja omogućuje pevaču da kontroliše dva različita glasa. Izvežbani pevač može u potpunosti da kontroliše dve skale u istom trenutku. To nam demonstrira Anna-Maria Hefele, koja je poznata nemačkoj publici po ovoj tehnici pevanja (sajt je samo na nemačkom, što mi sugeriše da se nešto ne trca da se za nju zna van te zemlje).

Poželjno je da za slušanje ovog klipa, kao i muzike na sajtu (link je dole), koristite slušalice.

Nastavite sa čitanjem… “Polifono pevanje… iz jednog grla”

Кажипрстови за уметност

Наслов звучи без везе, ал’ шта се ту може, превод је такав. Гледао сам да преведем и грешку из оригинала, јер множина од index није indexi него indices.

Ни дан данас ми није јасно шта је нагнало две групе, са потпуно неспојивим ликовима & делима (енгр. профилима), да крену заједно на турнеју по Бугарској.

Индекси су тада већ били чувен напредни бенд. Још 1967. су се прочули широм СФРЈ са “Пружам руке”, што је могло да стане раме уз раме са било којом ударном трупом из британске инвазије, или пре да је предводи. Три године касније су већ били славни са “Да сам ја нетко” на оном загребачком фестивалу.

И онда, још само три године касније, ово. Ово није заједничка турнеја, где наступају мало једни мало други. Ово је комбиновани бенд, иза Даворина се јасно чује Чоби.

Nastavite sa čitanjem… “Кажипрстови за уметност”

Синтисајзер који никад није постојао

Гугао је већ ушао у пословице. “Ко нема у вугла, има у гугла”, “шта зна гугао, знам и ја”… и она, “ако нема на гуглу, није се ни десило”. А онда га, гугла, ухватим да се није спремио за час.

Синтисајзер је једно од разочарања која је донела будућност на преласку у прошлост. Очекивао сам неке ванземаљске звуке, а кад ми је, двадесетак година касније, успело да и испробам понеки, видео сам да се такмиче ко ће боље да имитира клавир, виолину, хор, звона… а од тог ванземаљског дела, пар јефтиних ефеката, разиђите се, нема овде шта да се види.

Списак музичара који су из тог сокоћала успели да извуку нешто што никако није могло да се извуче из других инструмената је, бар на мом папиру, отприлике једноцифрен (Кит Емерсон, Бата Ковач, Вангелис Папатанасиу и још неколицина). Данас, о овом трећем.

И, пре свега, о његовом тајанственом инструменту, претечи синтисајзера. На овом снимку, то је она горња кутија на којој нема ничега осим клавијатуре и понеког прекидача, никаквих ознака, обична даска, чак није ни лакирана. Очигледан ручни рад. О којем гугао ништа не зна.

Nastavite sa čitanjem… “Синтисајзер који никад није постојао”

kič kao merilo karaktera

krelac, i to lajavimuči me gorušica.

toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.

imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?

Nastavite sa čitanjem… “kič kao merilo karaktera”

Ауууу… женско, а цепелин

У међусобној преписци се исповртела једна, хм, женска момчад која данас цепа Цепелине… врло занимљиво и на граници између савршеног и богохуљења, но то ће Грба кад му се наврне. Мени је на ум пала једна друга.

Слађана Милошевић се одавно изборила за место негде у врху галерије виђених дама домаћег рока. Специфичан глас и још специфичније поигравање разним варијантама свог лика су јој, с једне стране, омогућили богату каријеру, а с друге стране ни критичари ни публика нису баш знали где да је стрпају. Пробила се, испрва, напола шкакљивим хитићима “Ау, ау” и “Амстердам“, са текстовима из угла рибетине из осамдесетих.

А онда је почела некако да лута, бар жанровски, што збуњује публику и више не знају који то треба да јој дођу на свирку. Што је штета, јер јој је све то јако добро ишло. Глас јој подједнако добро звучи и кад изиграва секси даму, и кад пева романтичне шлагере Дарка Краљића, и кад пева на немачком, и препотопске ствари, и кад пева блуз, и кад рока:

Мада, ово је студијски снимаk на плејбој плејбек (ака на дагласа, ал’ не баш, то је кад један зија а други да глас), и кренуо сам од њега само да се види да Слађана није наивац на гитари. Право рокерско прашење, макар и мало распонтанисано, је овде. Nastavite sa čitanjem… “Ауууу… женско, а цепелин”

Rad genija

Ti bi me sigurno prepoznala
da me od tebe nije sakrila
moja kosa boje srebra

[Napomena: Da, znam da smo ovu pesmu već slušali u ovoj rubrici; imamo način da očas proverimo ceo opus rubrike u kojoj pišu svi samuraji Skoja, pa to i činimo pre svakog pisanja. No, dozvolite mi da vam ponudim svoje prosto čitanje ovog remek-dela, bez obzira na ponavljanje. I to je sve.]

Da li ste se ikada suočili sa potrebom da razumete rad genija? I – da li ste ikada stigli do one tačke kada ste najzad izračunali, spoznali ili shvatili da je prave genije nemoguće razumeti? Geniji su posebni ljudi, jer njihov način mišljenja je u neskladu sa trivijalnošću sveta sa kojim moraju da se suočavaju.

Ali čak i geniji imaju povremenu potrebu da se obrate drugom geniju. I izvesno trpe istu muku kao i mi, obični, jer ne znaju kako da se postave u odnosu na tu drugu posebnost. Ne uspevajući u nameri, genije na kraju ostaje usamljen.

U pesmi koja sledi, jedan genije se obraća drugom. Ovaj prvi je našao modus opstanka. Onaj drugi je sagoreo u želji da bude shvaćen. Onda je ovaj prvi sanjao susret sa tim drugim… I iz tog sna, rodila se ova pesma kao mogući modus obraćanja.

Ova pesma je rad genija.

Nastavite sa čitanjem… “Rad genija”