Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
You couldn’t take your heart out in that house
Water dripping in the sink
I’m tired of crying you start to think
The sound leads to the kitchen
Kitchen leads to door
and you think I must not live here anymore
Objasniću. Strpite se malo. Prvo muzika.
E, tako.
Suština pasijansa se sa iskrenom tugom i velikim poštovanjem oprašta od Mire Stupice, velike glumice i čoveka kakav se retko nalazi.
Jedno njeno “dosta je bilo” u glumačkoj karijeri je veći glumački gest nego što su nečije cele karijere. Ona je svoju sopstvenu ličnost podredila umetnosti. Može li se više od toga?
Neka ti je slava, Glumice.
Једно од начела која су довела до начела истовремености је оно да су неке идеје толико саме по себи јаке, да ће наћи начина да се појаве, све и да кроз сто година неко измисли времеплов (енгр. временску машину) и врати се овосад да убије њеног доносиоца. Неке су толико јаке и нестрпљиве да се појаве упоредо на више места, у отприлике исто време. Историјско-материјалистички речено, квантитет (предуслови!) буде толико трудан да ће да роди тај квалитет па макар на лакат, или на неколико.
Тако је било и са Глугенијем. Не само што је имао онолико претходника (који су од хардвера имали неке помичне траке са речима и картон са рупама кроз које су се те 
речи читале), него што се до нових отеловљења тог духа долазило разним заобилазним путевима.
Глугеније II Немогући има поприличну историју. Испочетка, те 1991, уопште није био намењен томе, него је требало да буде генератор лозинки. Захтевало се* од њега да прави речи које би личиле на обичне, звучале скоро познато, а биле скроз нове, те би се тако лако памтиле а не би постојале у речницима.
Наравно, сав тај инструментални рок је душу дао да буде музика за шпицу неке радио емисије, јер преко њега може да се говори. Ако се сећате која је емисија ишла уз ово, нисте много млађи од мене.
Opet talas.
Suština pasijansa se sa tugom i velikim poštovanjem oprašta od jednog od najvećih muzičara dvadesetog veka, vizionara elektronske muzike koji je najpre uspostavio granice žanra simfo-roka, a potom ih neprestano pomerao, instrumentaliste koji je ispunio obećanje da ćemo iz njegovih sintisajzera čuti nešto što ranije nismo čuli i, najzad, jednog od prvih koji su pred fariseje izbacili materijalni dokaz da rock muzika nije bezvredna gomila buke.
Ostaje muzika koju vreme neće pregaziti.
Suština pasijansa se sa tugom oprašta od sjajnog glumca i velikog šmekera, jednog od junaka našeg detinjstva i čoveka koji je bio ikona velikog i malog ekrana.
A jednog dana, tek sad kad je on otišao na Neko bolje Mesto, možda nam dođe k pameti razumevanje koliko veličanstven karakterni glumac je bio taj čovek. A mi ga doživljavali kao komedijanta. Ostaju pokretne slike koje će pokazati kako je zaista bilo.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najznačajnijem producentu u istoriji popularne muzike, seru Georgeu Martinu, koji je sinoć tiho i spokojno otplovio na Neko Bolje Mesto, znajući dobro da je upravo on muziku ovog mesta učinio mnogo boljom za sve nas.
Nemoguće je premeriti taj uticaj.
Pokušajte da kvantifikujete samo ovo: George Martin je čovek koji je za samo pet godina sproveo grupu The Beatles od “Love Me Do” do “A Day in a Life“. Za samo pet godina.
A slušaće se do kraja civilizacije.
Почело је још 1958, позоришним комадом у Британији, у стилу тадашњег “кухињског реализма”. Две године касније, постављен на Бродвеју па су Амери додали ово као музичку пратњу. Већ 1961, истоимени филм (мада није сигурно да је ова песма у њему, Википедија се не изјашњава). Песма постаје истински популарна тек 1965, када је снима…
Ех, најбоље да тог извођача наведем како је најављен на неком хрватском медију (вероватно уз дозу зајебанције): “Тратинчица Алперт и мјед из Тихуане”. Што му дође пригодно, јер за данас имамо баш загребачке Роботе са том песмом.
Роботи су тада били само један од бендова који су свирали шта су стигли; било је много песама које су биле популарније од бендова, а нису се дале наћи на (увезеним) плочама, па су се бендови утркивали ко ће пре да скине ствар и одсвира је јавно. Још ако је угурају и на сингл, ето славе.
