Category: Umetnost i zabava

Treba li uvek slušati naređenja nadređenih?

Lekcija VI
Avram ili Tuga viših razloga

Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem straha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije naređenje Boga, a ne satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim rečima: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora naređenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oličenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedostatak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 6)”

O posledicama treba misliti na vreme

Lekcija V
Sara ili Konflikt opšteg i pojedinačnog

Kada je Sara najzad odlučila da saopšti svome mužu da usled nekih urođenih defekata ne može da ga usreći potomstvom, Avram je ostao da sedi mračan i sumoran; razgovor se prekinuo u napetom ćutanju punom iščekivanja da padne reč koju su oboje znali, ali koju duže vreme nijedno nije smelo naglas da izgovori. Najzad ju je izgovorila Sara — i zato što ju je, kao ženu, obavezivala veća odvažnost i zato što je baš ona u tom pitanju trebalo da izvrši akt odricanja. Rekla je: “Imaćeš dete s Agarom, mojom služavkom.” Avram odahnu s olakšanjem; nije on uopšte bio čovek velika srca i radovao se što predlog nije potekao od njega. Da je bio manje malodušan, trebalo je sam da ga iznese, očekujući dozvolu od žene, a ne da nju izlaže poniženju da izgovori prvu reč. Nije trebalo kukavički da beži od prekora da je samoživ, nego da ženi ostavi bar privilegiju svesti da je postala žrtva njegove brutalne požude (jer je ona znala da je on Agaru odavno želeo), a ne pak da ga ona unapred razgreši vlastitom inicijativom i da ga gurne u primamljiv greh. Jer Agara Misirka beše najlepša devojka u dolini Eufrata.

Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca. Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je isključivo iz skrojenog znanja kakvo je stekla o porodici. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje produžava preko dece. Ako taj princip ne biva realizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju suštinu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i postojanja, opšte prirode porodice sa individualnim konkretumom kakav je predstavljao par: Avram i Sara. Sara je, osim toga, znala da će Avram bez dece najzad postati predmet podsmeha poznanika i prezira javnosti, i da njegova društvena pozicija može da se poljulja usled te nenormalne situacije. Nije je podstakao čak ni strah da će muž biti ismejan; rukovodila ju je čista svest o opštoj obavezi, čista potreba zadovoljenja opšte norme i osećanje nemira pred činjenicom da postojanje ne ispunjava suštinu, da njena porodica ne ostvaruje opšti princip porodice: plođenje. Na taj način — opšte je odnelo pobedu nad pojedinačnim.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 5)”

I kad imaš izbor možeš mnogo da se namučiš

Lekcija IV
Noje ili Iskušenja solidarnosti

Kad je Bog najzad, u nevreme, požalio što je stvorio ljudsku vrstu, i kad je preneražen zbog posledica sopstvene lakomislenosti odlučio da potopi svoje neuspele slike i prilike, priznao je, kao štoje poznato, Noja za jedinu figuru dostojnu spasenja. Počinio je, pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravdu. Nerazboritost — jer je mogao već do te mere da upozna ljude i da predvidi, ako ma i jedan ljudski par ostane na zemlji, da će sve početi iznova i da će se posle nekoliko godina vratiti sve brige. Nepravdu — jer su ga razljutili samo ljudski zločini, i zašto je onda tom prilikom potamanio sve životinje, koje najzad nisu ni bile krive.

Ali ne upuštajmo se u ova razmatranja. Radi se o nečem drugom. Radi se o Noju. Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 4)”

Poštenje uglavnom dovodi do ljutnje.

Lekcija III
Kain ili Interpretacija načela: svakome po zaslugama

Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak — od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i — možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac — jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.

Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja je interpretacija principa: svakome po zaslugama. Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio pogrešno tumačen. Reč “zasluge” pogrešno sugeriše da se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov napor, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake, jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu ustanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnove. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pravednost u podeli plate ne može da razlikuje objektivne uslove u kakvima rad, ili pak “zasluge”, dolaze do rezultata — ne može da uzima u obzir to što je nekog sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada. Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za nešto bolje; u najgorem slučaju mogao je da pokrade svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu; ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo, a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva, sam imao koristi. Ali Kain — ne! Hteo je da bude pošten i prineo na žrtvu šta je imao, a zatim nije izdržao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doživeo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedoslednost, ili ignoranciju i naivnost. Ako je unapred znao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio da deluje pošteno — bio je dužan da istraje do kraja i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao — pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne vredi sažaljevati.

Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ceni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše poslove. To su dokazali mnogi naučnici — među kojima i Karl Marks — a da i ne govorimo o svakodnevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane namere; ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate našeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog principa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred računamo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu prema celom svetu i na kraju možemo i rođenog brata da ubijemo u ljutini.

Može li se računati na nesebičnu ljubav?

Lekcija II
Izrailjski narod i posledice nesebičnosti

Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas — jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.

To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda — dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više — izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu — on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo — priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno — velikom vrlinom nesebičnosti.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)”