Ostajem u šoku nakon gledanja ovog animiranog filma. Prvi put gledam nešto što može da stane rame uz rame sa poezijom animiranog filma “Ježić u magli“.
Prekinite to što radite, nađite način da ostanete neprekinuti deset minuta, pa pokrenite ovo u režimu punog ekrana.
Nisam u stanju da pružim svoj komentar, pa ću se poslužiti komentarom prijatelja na čijem FB profilu sam ovo i video prvi put. Komentar je pisan na engleskom, a ja ću biti dovoljno drzak da ga prevedem u neobaveznom tonu. Imenjače, nadam se da je to u redu.
Živimo u čudnim vremenima. Umesto da žeženim zlatom platimo da bismo pogledali ovaj film, možemo da ga gledamo ne plativši žutu banku za to. Kako je to moguće? Lepota ovih razmera ne raste na drvetu.
Možda je moguće zato što lepotu ovih razmera nije moguće izmeriti na kantaru.
(Tnx Toda via FB)
Počelo je tako što sam jednog dana pre otprilike mesec dana negde pronašao preporuku za čitanje knjige “Dvanaesti dan” Vilijama Gledstona. “Sve što ne znam ja, zna Gugao”, reče mali Perica: već minut kasnije sam čitao priloženi odlomak na sajtu. Imajući pozitivna iskustva sa izdavačem, kliknuo sam na korpu, kupio knjigu i nastavio svoj dan.
Ama, kad sam već pomenuo savest, da pomenem i svoja duga iskustva sa poštarima… Progoni me čvrst utisak da moj poštar ima nekakav problem sa pošiljkama u zlatnom najlonu. Sistematski oštećuje sve primerke svih časopisa koji mi dolaze na kućnu adresu. National Geographic uspešno presavije popreko (na stranu što uopšte ne mora da ga presavija), a onda ga zabije u procep kapije i pritom ga pocepa i prelomi ris. Zbog toga sam prestao da se pretplaćujem na dva časopisa koji stignu celi od Londona do Kikinde, a onda ih kreten ošteti pred mojom kapijom. Pa sad ti objasni volusini da si platio ne baš simboličnih 300 € za dva puta dvanaest izdanja i da očekuješ da ne budu cepani od strane onih koji su zaduženi da ih isporuče u valjanom stanju.
