Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Mislite li da ste stručnjak za naručivanje kafe u starbaksolikim kafeterijama? Ako je takav slučaj, okušajte svoje kapacitete spram ovih majstora.
…Ono kad se uopšte ne trudiš da razumeš baš svaki detalj onog što je ovaj naručio, znajući da bi to saznanje samo proizvelo patnju zbog viška beskorisnih informacija…
Како то већ бива, испада да смо апсолвирали стаари Београд и прешли на онај новији, јер се ћерка тамо преселила. Сад и не шврљамо толико по крају, већ знамо где је шта, али испочетка је било да се набавља час ово час оно.
Кад кренемо у набавку, то обично бива тако да моје даме уђу у дућан, а ја останем напољу, припалим и зверам около. И налазим свакакве амбијенте. На овом месту сам штрикнуо бар четири за овде (а и за понети), а од тога, методом научне насумице (научио сам се томе), ова.
(велика)
Место је… бемлига, можда бих и успео поново да га нађем. Негде у околини новог Меркуратора (како би рекла моја баба), отприлике. На улазу у пролаз (бгд. пасаж) је само реклама за мењачницу у авлији, напољу има неколико тезги са одећом, торбама, кајишевима и којечим. Мај је месец али је још увек хладно после кише (оне поплавне), носе се јакне. Светло онако, облачно и шмрљаво.
Evo ga opet. A rekao je da neće više.
Ne, ne. Sačekajte malo. Ovog puta ne želim da pogledate ovaj video. Tačnije, ne želim da ga pogledate dok najpre ne odgovorite sami sebi na nekoliko pitanja.
Jeste, dobro ste videli. Ovaj video je uspravan, a Vimeo ga takvim i nudi na ugradnju.
Alan Watts je jednom rekao:
Skloni smo da o sebi mislimo kao figurama prošlosti, motivisani nečim što je uvek iza nas.
A šta ako bi se prošlost mogla tumačiti kao posledica sadašnjosti? Otvori um, pokušaj.
Boje su jedan od osnovnih pojmova poimanja sveta. Razaznajući boje, u najranijem dobu učimo da utvrđujemo razlike između stvari. I tako boje počinju da nas oblikuju.
Има један стари виц који се сваки час појављује поново, ко зла пара… био је спомињан и овде. Пуна верзија је затурена негде у архивама старог Сезама, а овде… ајде по сећању.
На неком пољопривредном сајму сретну се Лала и Тексашанин. Реч по реч, пиво по пиво, распричају се они, и у нека доба пита Амер
– Јел, пријатељу, имаш ли ти шта земље?
– А, фала на питању, радим три максима (ускаче преводилац да објасни), првокласна, дугмад да сејеш капуте да жањеш… А ти, имаш ти штогод?
– Е, другар, не да имам, него кад седнем ујутро на трактор и кренем, до увече се возим и још увек сам на својој земљи.
– Разумем те потпуно, имо сам и ја таки трактор, једва сам га увалио некој будали.
Већ смо се овде питали ко смишља те вицеве. И о кретању идеја кроз човечанство – где настају, ко од кога копира и ко ће то знати, јер по начелу истовремености оне најбоље настају на више места истовремено.
Е сад после два линка, једног на чланак о изумитељима вицева и једног о СФ идејама, питате се куд сам кренуо. Па, право тамо.
iliti: Kako od gomile vulkanizera načiniti organizovanu umetničku grupu?
Razni vidovi automobilizma podrazumevaju timski rad: vozač u vozilu je tek vrh jedne velike i prilično složene piramide. Koliko ih je ukupno u kolu, ko će znati, ali evo nekih detalja koje možemo da vidimo. Pazi sad.
Veština i umetnost se prepliću, pa to ti je.
U svetu u kom se čini da je sve toliko lomljivo da čak i blagi dodir može da naškodi, sujeta je osobito krhka tvar. Viktorijanski gospodin se nije pokazao baš kao džentlmen prema naivnoj seljančici… Zapravo, da li je ona baš tako naivna kao što se čini u prvi mah?
Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
Šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Samo dva slobodna mesta, a na ostalim…”
За рођендан, давне шесетреће, купе ми грамофон. Наредних неколико година куповали су се синглићи, мање више по томе шта се мојима свиђало, и то углавном тадашњи поп, тзв. забавна музика. Са понеком комендијом – тадашњи комичари су штанцовали синглове – и понеким излетом у међуградске и романсе.
И ту се мени свиди ова.
Скоро необјашњиво. Нит је била прва лига – тада су жарили и палили Лола Новаковић и Ђорђе Марјановић – нит сам ја био довољно одрастао да се напалим на добру рибу. Ал’ некако се увек догађало да у следећу туру синглића (поприличну, понекад чак три комада) улети и нешто њено.