Dugo je čekala da se on najzad odvaži.
I dočekala je. Ali ne onako kako je to trebalo da bude.
Category: Umetnost i zabava
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Ој, кафано: пијана светла
А онда је дошла зима. Чинило се као да ће снег, што се сутрадан и обистинило – пало је око 80 цм. То вече је било још суво, осим нас. Закупљена кафана, шогор постао деда, залива се.
Већ сам се давно изборио за статус бочног фотографа на забавама тог типа. Имате мобилне, имате званичног фотографа, немам обавезу да правим било шта из обавезног дела. Дошао сам да се провеселим, дакле ишкљоцаћу двеста комада, за свој ћеф. А ви после свратите са флешком, кад их обрадим.
(велика)
Кафана се иначе зове “Огњиште”, а од пригодне симболике има… фонтану. И прилично модеран амбијент, с тим што од те модерне одудара скроз, јер нема ниједне сиве површине. Није ни чудо да сам ишкљоцао двеста… од чега је бар тридесет отишло на дерање кошуље и пешес мајица са новопеченог тате.
Kako se na islandskom kaže "povetarac"?°
I tako, beše jedno obično prolećno popodne po lepom vremenu, negde na Islandu…
Sve je relativno. Ko nije poneo slamčicu sa sobom, tako mu i treba.
Ako je za utehu, bar je poneo peškir.
________
° Gola, a može i hægur vindur (izvor: Google prevodilac)
Ој, кафано: џезва у Пироту
После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.
Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.
Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.
Ој, кафано: винарија
Други дан тог боравка у Нишу неко спомену пиротски качкаваљ. Јавим се да довезем, седнемо у кола… и вратимо се таман у пет минута до поласка – цело друштво иде до Јовића винарије.
Данас ме тај обилазак нешто јако подсећа на обилазак пиваре тамо неке седамдесет пете, кад су збратимљени градови (из сваке републике по један, гле случајности) организовали сусрете, па ја као сниматељ из клуба пратио, по свом избору, баш посету пивари.
Дакле пролазак кроз погоне, технолог објашњава поступак, сви зверају около, и на крају заједнички ручак где је директор у чело софре. С неколико разлика. Под један, није супер 8мм кино камера, него канон. Чим смо изашли из катакомби (ал’ нема оних тунела испод реке, ех), извадио сам дугу цев.
(велика)
Под два, нема да један технолог прича о једној фази производње, па други о другој па онда директор о историји фирме. Све је то један човек. Под три, није битно што нема софре, човек изнео своју серију вина и сипао редом, све смо пробали. Неко је понео слане домаће грицкалице, таман легло.
Čiča parkurdžija
Nije da nismo pratili, nego nije bilo odavno ničeg zanimljivog u svetu parkura. Kad mi tamo, a ono uveli mrvicu hongkonške kung-fu dramaturgije u parkur! Pazi sad
:
Vukotinjanje (XIV): KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Kotrljaju se ulicom demokratski mandati.
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupljali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevanja u našem kolektivu. Od milja smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševljeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašnjeg znanja hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (XIV): KAKO SE RADIKALIO ČELIK”
Ој, кафано: Трамвај 2
Након оног Пожаревца од пре неки дан (а у времену у ком се одиграва радња, сутрадан) стигосмо у Ниш. Тамо смо се срели са Шефом и Владаном и још неком братијом, провели пар дана и били у доста кафана. Ред је, на летовању смо.
Но, од можда три фотогеничне кафане (од којих је укупно једна задржала штимунг градске кафане од пре сто година, али сам био навалио на оно на столу а мање на фоткање) нисам за овде одабрао ниједну. Данас, један кафић.
Јесте да се зове скроз неоригинално “Трамвај” али је све остало скроз оригинално. Ово је подсетник да је Ниш некад био индустријски град са својим градским трамвајем (а имали смо индустрију и другде), који је склоњен… пише тамо на зидовима, на местима где би били прозори, и кад и како. Не сећам се да ли пише и зашто, али вероватно је неко сместио Зеки Роџеру. На ту тему, могли би да се братиме са Сан Франциском.
To je nama naša
Borba dala.
A šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan mladosti? Ne, neeeee…
Ko god je sumnjao, da više ne sumnja.
(Ma, gde zaturiše to Tiletovo pismo?)
Ој, кафано: кафић у Пожаревцу
Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.
По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.
Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.
(велика)
Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.